Од наше сараднице Сање Симић де Граф чули смо за причу о очуху њене ученице који је запослен као медицински техничар у иностранству, али је током ванредног стања, када је и сам имао много обавеза на послу, сваког дана својој поћерки путем видео-позива помагао око градива које јој је теже ишло. Учествовао је у пројектима, трудио се да буде проактиван и укључен у ситуацији која је то заиста захтевала. Ево његовог става о онлајн настави:
Ситуација изазвана Ковид-ом је свакодневницу доста узбуркала, натеравши нас да прерасподелимо приоритете и смањимо непотребно губљење времена. На почетку сама чињеница да је школарац цео дан у кући, као и остала деца, јер ми имамо 3 ћерке, донела је доста турбуленције у наше животе. На нама је било и мотивисање детета за праћење наставе као и учење исте. Дете се не понаша исто у школи и кући.
Настава на даљину је донела доста промена. Социјална изолација и забрана контакта је сваком детету тешко пала. Одузета је могућност засебног простора – школе, где су се наставе одвијале у условима на које су деца навикла.Такмичарски дух и надмудривање међу ђацима, као и понека шала поприлично подижу квалитет учења. Такође честе забране излажења, па чак и испред зграде доводи до досаде и смањује жељу за мисаони рад на минимум.
Међутим, постоје и добре стране наставе на даљину. Наш случај је прилично интересантан. Овај тип наставе нас је затекао спремне, јер ми тако функционишемо већ годинама. Стицајем околности ја радим у иностранству, где ми се породица пре кратког времена придружила. Прошле школске године моја поћерка Анита је завршила четврти разред основне школе у Лозници. Кроз цео период школовања смо свакодневно комуницирали преко видео-позива и између осталог учили заједно. Када су људи физички раздвојени постоји ограничен број активности које могу заједно да раде. Супруга је са њом прелазила све предмете сем математике и енглеског језика, које је радила са мном. Платформа са предавањима и доступност Аните олакшала је нашу сарадњу, јер због моје струке – медицински техничар, нисам имао скраћено радно време, чак напротив. Често се дешавало да после ноћне смене прелазимо неке нејасноће код компликованијих математичких примера или вежбамо изговор одређених речи енглеског језика…
Времена нам је у неким данима требало много, у неким мање, зависно од обима и тежине градива. Супруга и ја сматрамо да родитељи треба да буду укључени у све битне сфере живота своје деце, па самим тим и у школовање, наравно уз ограничење времена и стварање самосталности детета. Као што се надамо да ће дете потражити нашу помоћ и код неминовних животних проблема, тако смо спремни и да им помогнемо око школских.
Настава на даљину је у датој ситуацији била најбоље решење, али не смемо заборавити и наметнуто, нужно. Због тога је било и доста места за побољшање. Напоменуо бих да су многе идеје када се не спроведу добро пропале, мада то не говори да су идеје лоше. Лично бих увео неколико дисциплинских правила којих би требало највише да важе за педагоге. Битно је да имају одређено време када могу да задају лекције и тестове, јер се често дешавало да их добијамо и ујутру, поподне и увече, викендом, недељом после 21 час. Само слање градива и тестова не представља проблем, али ако се захтева моментална одрада теста то нисам видео као добар начин. Понављам још једном да је и за наставнике ово било нешто ново, и да је разумљиво да су се неки слабије снашли од других. Наравно, то нам јасно показује да треба побољшати знање, нарочито старијих педагога на подручју познавања информатике, евентуално организовати бесплатне курсеве и семинаре за наставнике. Уколико инвестирамо у знање особа које преносе знање нашој деци, инвестирали смо у саму децу.
Други разлог због ког мислим да је долазило до неспоразума је што је министарство давало опречне чињенице, продужавало трајање школске године итд. Поново оправдано јер је била ванредна ситуација, али ја лично очекујем много више од наредне године. На пример да се формира платформа, са свим лекцијама испредаваним. Да се створи план и програм или по постојећем да се одреди дневни фонд часова. Да се зна у ком времену је настава, са тим да наравно ученици могу да прегледају снимке лекција и накнадно, и да то буде синхронизовано са наставницима. Да не могу да се по плану министарства раде једне лекције а од стране педагога друге у исто време. Све то може једино да функционише уколико се просветни радници обуче.
Наравно, било је и доста добрих идеја од стране неких наставника, који су кроз онлајн игре, видео и песмице мотивисали ученике и олакшавали им учење градива. Живимо у дигиталној ери, свако дете има паметни телефон, игра игрице и сурфује, тако да мислим да је и то код нас јако неискоришћен начин предавања градива…
Резиме: Верујем да социјално здравље, контакт и групно учење има више учинка. Уколико то због неког разлога није могуће, настава на даљину је следећа најбоља ствар. Требало би да се проучава и надограђује чак и када нема ванредних стања, да би смо били спремнији уколико до дотичних дође. Можда би настава на даљину могла да се комбинује са редовном школом, олакшало би се проучавање исте, као и индивидуалне предиспозиције ученика на који вид наставе боље реагује…
Велика захвалност министарству и нашим просветарима – каже Кулезић Жељко, Анитин очух.
Још један родитељ са позитивним искуством је и Љиљана Николић.
„Тек када смо имали прилику да учествујемо у настави на даљину схватили смо колико је посао просветних радника захтеван и одговоран. С обзиром на то да сам као родитељ детета које је млађе од 12 година била код куће до укидања ванредног стања, било ми је задовољство да се укључим као подршка у спровођењу наставе. Сигурно да за подршку деци у учењу има довољно времена, уколико се то постави као приоритет.“ – каже Љиљана Николић за наш портал.
Она додаје и да им је веома значила добра комуникација са наставницима, као и да је подршка родитеља деци у образовном процесу важна и када је ситуација редовна, а у времену у ком се налазимо – још и више.