Osećanje krivice kod majki je toksično osećanje koje dolazi iz nečinjenja prema detetu na određeni način, preteranog činjenja prema detetu ili pogrešnog činjenja prema detetu. Pritom, načini na koje se određene stvari čine u roditeljstvu konstantno su podložni promenama, kako u nauci, tako i u kulturi, koja oslikava višegeneracijske modele majčinstva. Prenoseći se sa kolena na koleno, formiraju se nevidljiva pravila za svaku novu majku u jednoj porodici. Ova pravila prebojena su uticajem društva u trenutku u kom se ta žena ostvaruje kao majka. U ovom specifičnom miksu poruka, oblikuje se osećaj krivice kod majki.
Ideja o dobroj majci je kreirana kroz kulturu. U našoj kulturi cirkuliše poruka o žrtvovanju za decu i porodicu, što posledično deci razvija osećaj krivice, potpuno bespotrebno.
Kako krivica održava začarani krug ideje o “lošoj, neuspešnoj majci”?
Visoka očekivanja vođena idejom o savršenoj majci, vode ženu ka tome da se potpuno posveti svojoj deci, da sebe označi kao nosioca kompletne odgovornosti za razvoj dece.
U ovom vrtlogu prezahtevnih zadataka, žena postepeno odustaje od ličnih potreba.
Premorena, postepeno počinje da čini sve više grešaka i podbacuje u postavljenim nerealnim ciljevima roditeljstva. Svesna tog neuspeha, ali ne i zašto do njega dolazi, žena počinje da oseća ljutnju, nemir, anksioznost, potrebu da ode, sve veoma intenzivno. Taj pojačan intenzitet dolazi iz izostanka normalizacije ovih misli i osećanja. Svaka žena ih oseća i svaka žena ponekad poželi vreme za sebe, ali pod senkom priče o idealnoj majci, to je potisnuto.
Sudar nerealnih očekivanja i realnosti kod žene dovodi do pojačanog intenziteta loših misli i osećanja, što otvara začarani krug idejom: “Ako tako mislim i osećam, moram biti loša majka, nisam uspela u roditeljstvu”. Izvitoperena krivica je zapravo proizvod težnje ka savršenom roditeljstvu, potiskivanja priče o osećanjima i potiskivanja normalnih, ljudskih reakcija na nedostatak sna, pojačani emocionalni i fizički napor.
Šta je zapravo potrebno za zdrav život porodice sa detetom?
Poruke koje dolaze kroz porodično stablo, kultura, mediji, dinamika porodice, zahtevi društva, oblikuju ideje o večito zadovoljnom, zdravom, nepovređenom, srećnom detetu i o majci koja je nasmejana, zadovoljna, uvek raspoložena i neumorna, uvek savršeno spremna da odgovori na savršen način.
Da li iz ovakve postavke nastaju savršena deca? Odgovor je ne.
Ovo je nerealna situacija sa obe strane. Bez obzira koliko se majka trudila da zaštiti dete, ono će se i isprljati i povrediti, biće izloženo infekcijama u kolektivu, pa će se razboleti. Očigledno da težnja ka savršenstvu zapravo samo sputava prirodan tok razvoja i deteta i porodice.
Svakom detetu je za zdrav razvoj potrebna sigurna ljubav, briga, nežnost, fleksibilnost, odgovaranje na dečije potrebe. Zatim, tolerancija na sopstvene greške i učenje iz njih. Na taj način se snižava nivo anksioznosti koji cirkuliše porodičnim sistemom, deca se uče da budu tolerantna prema sebi i prema drugima, kao i da u porodici ne može biti od većeg značaja izvedba od susretanja potreba. Takođe, za sprečavanje razvoja anksioznosti kod dece, jako je važno da ne doživljavaju roditelje kao veća i savršenija bića nego što oni već jesu u njihovom dečjem svetu. To znači da je u porodici ne samo dozvoljeno, već i poželjno, da se ispolji tuga, da roditelj sme da se zaplače, da se oseća umorno i nemotivisano.
Fokusiranje na normalizaciju osećanja u porodici i napuštanje ideja o savršenom roditeljstvu, vraća porodici veće šanse da žena bude zdrava, kako psihički, tako i fizički, da bude sposobnija da potraži pomoć kada joj je to potrebno, kao i da se rizik od porasta anksioznosti i krivice kod dece umanji, ili potpuno nestane.
Mr Anđelka Jelčić, dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut, Vaš psiholog tim