Било је то 1722. године, када је српски свештеник Гаврило Стефановић Венцловић овако говорио својим парохјанима током једне од проповеди:
„Како се сами нисмо измала божију путу учили, тако и сад деце ваше на учењу нејма ни мушко ни женско, него се по сокаци бију и псују ка и оци што су им чинили. Исто толико боји му се мати да би огладнило, те јоште како устане из постеље голо, неумивено, неопасато, или му лежећи у постељи уклопи комад (хлеба) у руке. А није да га умије, обуче и очешља, пак за много да га учи… пак да га тера у школу учити се. Ако ли већ није за школу, таки посао који уруке, и запретити и избити, нек се измаечка учи пословати, да допосле не узбуде из њега зао човек и нерадилац. Него како сване, комад у руке, хајде, пусти распасом на сокак! А и сам отац му тако чинећи, из постеље виче има ли што да пије и једе, и још устајући виче и псује се…”
Звучи познато? Као да од тада није прошло 300 година…
Када предајете књижевност, у константном сте додиру са прошлошћу. Читајући књижевна дела из прохујалих времена, историја вам је увек пред очима и не можете да не поредите данашњи живот са некадашњим. Изучавате једно време, живите у другом, али…
„Као да је цивилизацијски точак кренуо уназад,” рече нам Урош Петровић пре неколико година, у покушају да објасни шта се то дешава са данашњом децом чије су моторичне и когнитивне способности из године у годину све слабије и слабије. Доказано слабије.
Векови су прохујали, свашта смо измислили у међувремену ⎯ механизацију, ласере, паметне телефоне, рачунаре, човек живи лагодније него икад пре. Технологија незаустављиво напредује, а ми људи се заглупљујемо и прогресивно назадујемо. Дошли смо до тога да жестоко полемишемо у вези са тим да ли је тренерка одећа за школу или није. За мене је то као да се питамо треба ли се умивати ујутру или не.
Тренерку може да носи дете које иде у вртић или у ниже разреде основне школе ⎯ мало је, тек учи како се понаша, моторичке способности му се развијају, пашће напољу док се игра и испрљаће се, просуће сок на себе, ишараће се фломастерима. Том малом детету у школи и вртићу треба да је удобно.
У вишим разредима основне школе, а нарочито у средњој, ученици (као и запослени) не треба да долазе у тренеркама. Колико год да је тренерка лепа, чиста, нова, скупоцена… тренерка је одећа за тренинг, за излежавање по кући, за одлазак до продавнице, за шетњу по крају, баскет или фудбал са друштвом… Тренерка није за школу. Реците шта год хоћете – практичне су, деци је у њима удобно, неко можда нема за бољу гардеробу (само ово немојте, молим вас, управо су тренерке које деца носе често вррррло врло скупе). Нико ме неће убедити да нису подједнако удобне и неке памучне или ланене панталоне (за зиму сомотске), дуже сукње, хаљине, фармерке. Данас барем гардеробу можете купити на много места и за заиста симболичну суму.
У реду је да се као родитељ ђака не слажете са мном, међутим, рећи ћу вам оно што можда не сагледавате. Није сама тренерка проблем. Проблем је у вашем односу према образовно-васпитној установи. Проблем је у томе што средња школа адолесцента треба да припреми за живот. Он је на корак од тога да постане човек, а ваш аргумент се своди на: „Тренерка му/јој је најудобнија.” Стварно? То је најважније – да им је удобно у школи? Као кад се код куће извале на кревет и бесомучно скролују по телефону. Је л’ мислите на такву удобност? А шта ако за пет година дођемо до тога да им је у пиџами још удобније? У школи треба да су активни, да размишљају, да уче, да се друже. Можда ћу вас сада шокирати, али ученици никада нису долазили у школу да би им тамо било удобно. Колико сутра радиће у некој установи, фирми, и хоће ли их ико питати да ли им је удобно? Наравно да неће.
То што сматрате да није важно шта ће дете обући за школу и што вам је тренерка најприкладнији избор говори о једној врсти духовне лењости. Тренерка није адекватан одевни предмет за школу, али је вама најједноставније решење. Баш као што вам је једноставније да напишете састав уместо детета, да уместо њега урадите домаћи, да од других мама сазнајете шта су радили у школи и молите их преко Вајбер група да вам пошаљу шта треба да се препише.
А замислите када бисмо сви заједно код младих развијали свест о естетици и осећају за лепо и примерено, уместо што се у 21. веку убеђујемо и објашњавамо око нечега што чини елементарну културу и васпитање. Хоћемо ли се вратити на ниво пећинских људи на крају? Није ми удобно, не осећам се удобно. Као да је удобност једини критеријум. Зар вам лепо обучена жена или мушкарац не привуку пажњу када их видите? Зар вам дотерана особа није лепши призор од немарно одевене, неочешљане? Зашто омаловажавате школу? „Иди у тренерци, школа није битна” – порука је коју шаљете својој деци.
Постоје разне врсте одевних предмета, постоје разни модни стилови, постоји много начина да изгледате лепо, а да вам је притом и удобно. Не мора све да буде прописано и уређено законима да бисмо знали да се у банку не улази у купаћим гаћама, да се у море не улази у фраку, да се у ресторан иде сређен, да се у концертне сале не улази у шорцевима и јапанкама. Знате, слобода као концепт не подразумева да појединац може да ради све оно што му падне на памет, без размишљања о томе како ће то утицати на друге из његовог окружења. На крају, када мало боље погледате, живот у доба неолибералног капитализма донео је многе слободе које воде у потпуну пропаст човечанства. Можда би боље било скренути поглед са себе и запитати се шта можемо да учинимо како би наша микросредина била лепша, пријатнија и уређенија. Васпитајте децу, за почетак, научите их шта је добро, а шта лоше. Покажите им шта је прихватљиво понашање, а шта није, како се поштују старији, како се понаша у друштву, па и шта се облачи у којој прилици.
Србија није земља развијене културе. Добар део нашег становништва је слабо образован, полуписмен. Можете мислити шта год хоћете, али то је управо поље на ком треба доста радити. Сви ми заједно. Стога, нека ово буде јавни апел просветног радника, са циљем подизања свести о важности културе и међусобног уважавања, о томе шта је примерено, а шта није. Три стотине година прошло је од времена када је настала беседа чији сам вам део навелa на почетку. С једне стране говоримо о летећим аутомобилима који само што нису постали део наше реалности, а са друге имамо родитеље који своју децу шаљу у школу управо онако како је описано у беседи. Ако не увиђате проблем, онда ништа.
*** Овај текст написала сам током прошле школске године, али некако је остао „да одлежи”. Сада га објављујем као вид подршке одлуци руководства XIII београдске гимназије да уведу ред у ову сферу школског живота.
Аутор: Како Јеца каже