Bilo je to 1722. godine, kada je srpski sveštenik Gavrilo Stefanović Venclović ovako govorio svojim parohjanima tokom jedne od propovedi:
„Kako se sami nismo izmala božiju putu učili, tako i sad dece vaše na učenju nejma ni muško ni žensko, nego se po sokaci biju i psuju ka i oci što su im činili. Isto toliko boji mu se mati da bi ogladnilo, te jošte kako ustane iz postelje golo, neumiveno, neopasato, ili mu ležeći u postelji uklopi komad (hleba) u ruke. A nije da ga umije, obuče i očešlja, pak za mnogo da ga uči… pak da ga tera u školu učiti se. Ako li već nije za školu, taki posao koji uruke, i zapretiti i izbiti, nek se izmaečka uči poslovati, da doposle ne uzbude iz njega zao čovek i neradilac. Nego kako svane, komad u ruke, hajde, pusti raspasom na sokak! A i sam otac mu tako čineći, iz postelje viče ima li što da pije i jede, i još ustajući viče i psuje se…”
Zvuči poznato? Kao da od tada nije prošlo 300 godina…
Kada predajete književnost, u konstantnom ste dodiru sa prošlošću. Čitajući književna dela iz prohujalih vremena, istorija vam je uvek pred očima i ne možete da ne poredite današnji život sa nekadašnjim. Izučavate jedno vreme, živite u drugom, ali…
„Kao da je civilizacijski točak krenuo unazad,” reče nam Uroš Petrović pre nekoliko godina, u pokušaju da objasni šta se to dešava sa današnjom decom čije su motorične i kognitivne sposobnosti iz godine u godinu sve slabije i slabije. Dokazano slabije.
Vekovi su prohujali, svašta smo izmislili u međuvremenu ⎯ mehanizaciju, lasere, pametne telefone, računare, čovek živi lagodnije nego ikad pre. Tehnologija nezaustavljivo napreduje, a mi ljudi se zaglupljujemo i progresivno nazadujemo. Došli smo do toga da žestoko polemišemo u vezi sa tim da li je trenerka odeća za školu ili nije. Za mene je to kao da se pitamo treba li se umivati ujutru ili ne.
Trenerku može da nosi dete koje ide u vrtić ili u niže razrede osnovne škole ⎯ malo je, tek uči kako se ponaša, motoričke sposobnosti mu se razvijaju, pašće napolju dok se igra i isprljaće se, prosuće sok na sebe, išaraće se flomasterima. Tom malom detetu u školi i vrtiću treba da je udobno.
U višim razredima osnovne škole, a naročito u srednjoj, učenici (kao i zaposleni) ne treba da dolaze u trenerkama. Koliko god da je trenerka lepa, čista, nova, skupocena… trenerka je odeća za trening, za izležavanje po kući, za odlazak do prodavnice, za šetnju po kraju, basket ili fudbal sa društvom… Trenerka nije za školu. Recite šta god hoćete – praktične su, deci je u njima udobno, neko možda nema za bolju garderobu (samo ovo nemojte, molim vas, upravo su trenerke koje deca nose često vrrrrlo vrlo skupe). Niko me neće ubediti da nisu podjednako udobne i neke pamučne ili lanene pantalone (za zimu somotske), duže suknje, haljine, farmerke. Danas barem garderobu možete kupiti na mnogo mesta i za zaista simboličnu sumu.
U redu je da se kao roditelj đaka ne slažete sa mnom, međutim, reći ću vam ono što možda ne sagledavate. Nije sama trenerka problem. Problem je u vašem odnosu prema obrazovno-vaspitnoj ustanovi. Problem je u tome što srednja škola adolescenta treba da pripremi za život. On je na korak od toga da postane čovek, a vaš argument se svodi na: „Trenerka mu/joj je najudobnija.” Stvarno? To je najvažnije – da im je udobno u školi? Kao kad se kod kuće izvale na krevet i besomučno skroluju po telefonu. Je l’ mislite na takvu udobnost? A šta ako za pet godina dođemo do toga da im je u pidžami još udobnije? U školi treba da su aktivni, da razmišljaju, da uče, da se druže. Možda ću vas sada šokirati, ali učenici nikada nisu dolazili u školu da bi im tamo bilo udobno. Koliko sutra radiće u nekoj ustanovi, firmi, i hoće li ih iko pitati da li im je udobno? Naravno da neće.
To što smatrate da nije važno šta će dete obući za školu i što vam je trenerka najprikladniji izbor govori o jednoj vrsti duhovne lenjosti. Trenerka nije adekvatan odevni predmet za školu, ali je vama najjednostavnije rešenje. Baš kao što vam je jednostavnije da napišete sastav umesto deteta, da umesto njega uradite domaći, da od drugih mama saznajete šta su radili u školi i molite ih preko Vajber grupa da vam pošalju šta treba da se prepiše.
A zamislite kada bismo svi zajedno kod mladih razvijali svest o estetici i osećaju za lepo i primereno, umesto što se u 21. veku ubeđujemo i objašnjavamo oko nečega što čini elementarnu kulturu i vaspitanje. Hoćemo li se vratiti na nivo pećinskih ljudi na kraju? Nije mi udobno, ne osećam se udobno. Kao da je udobnost jedini kriterijum. Zar vam lepo obučena žena ili muškarac ne privuku pažnju kada ih vidite? Zar vam doterana osoba nije lepši prizor od nemarno odevene, neočešljane? Zašto omalovažavate školu? „Idi u trenerci, škola nije bitna” – poruka je koju šaljete svojoj deci.
Postoje razne vrste odevnih predmeta, postoje razni modni stilovi, postoji mnogo načina da izgledate lepo, a da vam je pritom i udobno. Ne mora sve da bude propisano i uređeno zakonima da bismo znali da se u banku ne ulazi u kupaćim gaćama, da se u more ne ulazi u fraku, da se u restoran ide sređen, da se u koncertne sale ne ulazi u šorcevima i japankama. Znate, sloboda kao koncept ne podrazumeva da pojedinac može da radi sve ono što mu padne na pamet, bez razmišljanja o tome kako će to uticati na druge iz njegovog okruženja. Na kraju, kada malo bolje pogledate, život u doba neoliberalnog kapitalizma doneo je mnoge slobode koje vode u potpunu propast čovečanstva. Možda bi bolje bilo skrenuti pogled sa sebe i zapitati se šta možemo da učinimo kako bi naša mikrosredina bila lepša, prijatnija i uređenija. Vaspitajte decu, za početak, naučite ih šta je dobro, a šta loše. Pokažite im šta je prihvatljivo ponašanje, a šta nije, kako se poštuju stariji, kako se ponaša u društvu, pa i šta se oblači u kojoj prilici.
Srbija nije zemlja razvijene kulture. Dobar deo našeg stanovništva je slabo obrazovan, polupismen. Možete misliti šta god hoćete, ali to je upravo polje na kom treba dosta raditi. Svi mi zajedno. Stoga, neka ovo bude javni apel prosvetnog radnika, sa ciljem podizanja svesti o važnosti kulture i međusobnog uvažavanja, o tome šta je primereno, a šta nije. Tri stotine godina prošlo je od vremena kada je nastala beseda čiji sam vam deo navela na početku. S jedne strane govorimo o letećim automobilima koji samo što nisu postali deo naše realnosti, a sa druge imamo roditelje koji svoju decu šalju u školu upravo onako kako je opisano u besedi. Ako ne uviđate problem, onda ništa.
*** Ovaj tekst napisala sam tokom prošle školske godine, ali nekako je ostao „da odleži”. Sada ga objavljujem kao vid podrške odluci rukovodstva XIII beogradske gimnazije da uvedu red u ovu sferu školskog života.
Autor: Kako Jeca kaže