Otuđenje deteta od roditelja je proces u kome se dete odvaja od drugog roditelja, kao rezultat psihološke manipulacije, najčešće nakon razvoda braka. Razvod je jedan od najstresnijih životnih događaja. Težak, toksičan razvod može psihološki da slomi jednog ili oba partnera.
Tada se na razvod ne gleda kao na završetak jedne životne faze uz preuzimanje svog dela odgovornosti, već počinje grozničavo traženje krivca.
Taj krivac najčešće je drugi roditelj, on je kriv za neuspeh braka, za propuštene godine, on se etiketira kao neodgovoran roditelj, kriv za finansijske teškoće…
Bes prema bivšem supružniku se naduvava, raste do te mere da se više ne može razdvojiti slika “lošeg muža/žene” od slike dobrog roditelja. Dete, koje se obično boji ljutitog roditelja, udružuje se sa njim i počinje da veruje u ono što on govori o drugom roditelju. Iako, taj drugi obično nije samo dobar roditelj, već možda i jedini dobar roditelj.
Ovde nije reč o otuđenju koje je rezultat nasilja, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci ili trajnog napuštanja deteta, već o situaciji kada se kod deteta postepeno provocira mržnja i neprijateljstvo prema drugom roditelju.
Usputno se napominje da drugi roditelj može da naudi detetu i iznose se izmišljene priče o tome kako je ranije zlostavljao dete, naročito u periodu kada je dete bilo malo pa se toga ne može setiti. Na taj način se kod deteta usađuje strah od drugog roditelja.
Od deteta se traži da špijunira drugog roditelja, ili mu se zabranjuje da drugog roditelja uopšte pominje.
Bez obzira koliko bio kivan na bivšeg partnera, dobar roditelj ima empatiju za dete i može da uvidi da njegovo ponašanje detetu šteti. Roditelj koji se ovako ponaša duboko je nesiguran u svoje roditeljske sposobnosti i zato svoje nedostatke projektuje na drugog.
Često je krivac i nerazrešen odnos sa svojim sopstvenim roditeljima. Osećanje napuštenosti koje je roditelj imao u svom detinjstvu, sada se ponovo aktivira razvodom i on/ona zahteva apsolutnu, neograničenu kontrolu nad decom.
Mlađa deca koja nisu dugo živela u zajednici i formirala čvrstu vezu sa drugim roditeljem su pogodnija za ovu vrstu manipulacije. Ona su uplašena i radi sopstvenog preživljavanja postaju saveznici roditelja u osvetničkoj igri omalovažavanja drugog roditelja. Otpor prema drugom roditelju je isključiv, dete počinje da koristi istu terminologiju i rečenice koje koristi otuđujući roditelj.
Ako drugi roditelj insistira da redovno viđa dete, priprema se kontraofanziva – dete je bolesno, ili dete odbija da ide kod drugog roditelja. Ako se drugi roditelj ne pojavljuje redovno u terminima za viđanje deteta, onda mu se zabranjuje bilo kako viđanje pod izgovorom da se tako dete štiti od razočarenja.
A šta će biti sa detetom? Retrospektivne studije otkrile su da deca, koja su na ovaj način otuđena od roditelja, u svom odraslom dobu razvijaju nisko samopoštovanje, zavisnost i zloupotrebu supstanci, nedostatak poverenja u ljude, veću stopu depresivnih poremećaja i probleme u partnerskim vezama.