Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Čika Mladene, naučio sam da iza čika Mladene, obavezno stavim zapetu tako da ti moram reći da iz srpskog jezika imam četvorku. Ali zato iz engleskog imam pet ko vrata. To je zato što sa tatom slušam Strenglerse i XTC za koje moji drugari nikad nisu čuli. Oni mi kažu da je bez veze što ne slušam Rastu a meni se njegov glas uopšte ne dopada. Samo probaj da slušaš tog Krastu, zapretio mi je deka čudeći se kako neko može samom sebi da nadene ime Krasta. Još gore je što mama misli da imam četiri iz srpskog jer krišom slušam domaći treš ali nikako da je ubedim da to nije istina. Moraćeš da popraviš tu četvorku sine ili će me strefiti šlag, rekla je pred kraj prvog polugodišta a ja sam sve vreme izvirivao iz sobe i čekao da se konačno dočepam tableta.
Inače, moram da ti se pohvalim da nisam kao ostali drugari iz trećeg četiri razreda zavisan od savremenih tehnologija kako tablete i smartiće-satiće naziva moj deka Bora. Više volim da sa tatom igram društvene igre sa bacanjem kocke ali i ne odbijam kad mi mama dozvoli da igram igrice na telefonu. Tata i ja često igramo društvenu igru Svet i zahvaljujući njoj sam naučio dosta glavnih gradova raznih država i ako me pitaš koji su glavni gradovi Bocvane i Mjanmara odgovoriću ti ko iz topa Gaborone i Nejpido. Kum Paja se prepirao sa tatom jer kaže da je to nepotrebno znanje a tata kaže da je takvo znanje i te kako potrebno i da bi ministru (mislio je na tebe) bilo bolje da poradi na vraćanju starog samoupravnog sistema obrazovanja u naše škole kada su deca lepo učila privredne karakteristike azijskih i afričkih zemalja. Na to se umešala baka Mica i rekla da od toga nema ništa jer je ministar okoreli tehnomenadžer. Pitao sam šta znači ta reč bako, misleći na reč “okoreli”, a baka mi je odgovorila ne razumeš ti to zlato, misleći na reč “tehnomenadžer”. Mama je onda upitala sve prisutne da li su čuli šta je ministar (mislila je na tebe) izjavio o listi fakultetskih profesora i asistenata koji su podržali protestne šetnje građana? Svi smo zaćutali i pogledali u mamu koja je sa oklagijom u ruci stajala ispred kuhinjskog stola na kojem je razvlačila testo za kiflice sa džemom. Šta je izjavio ženče, upitao je tata kao da se pomalo pribojava mamine oklagije. Ona je podigla oklagiju iznad glave i rekla kako je ministar izjavio da na toj listi nema ozbiljnih imena – samo penzioneri i neka deca koja su tek juče počela da rade. Tada je nastala pometnja u kući. Deka se uhvatio za srce, baka je izgledala kao da je zagrizla krišku limuna, a tati i kumu Paji je dim kuljao iz ušiju i nozdrva. Deka je izleteo iz fotelje i iz kredenca izvadio koverat koji mu je poslao onaj čika koji mnogo voli da piše pisma penzionerima. Pa zar gospodin ministar (mislio je na tebe) ima smelosti da tvrdi kako penzioneri ne predstavljaju ozbiljna imena, uzviknuo je deka i zamahnuo kovertom ispred cvikera za daljinu. Pitao sam šta znači “smelost” ali me deka nije registrovao pa je nastavio da priča kako je predsednik lično zahvalio na podršci koju je deka kao penzioner pružio našoj Srbiji da se ekonomski podigne na kolena! Evo, ako ne verujete pročitajte i sami – lepo piše da ste vi penzioneri pokazali mudrost, pamet i odlučnost da pomognete svojoj Srbijici! A sada ministar prosvete kome moj unuk uzaludno godinama piše pisma tvrdi da među penzionisanim fakultetskim profesorima nema ozbiljnih imena. Na kraju je deka profrfljao nešto kao nek ide u p…r…šun i ta pr…kle…ta mi…sta…sk fo…t…lja.
Tada je mama definitivno odustala od kiflica sa džemom, sela je na kauč u dnevnoj sobi i rekla da je ministar (mislila je na tebe) rekao tako kako je rekao jer su u pitanju penzioneri koji podržavaju građanske proteste a ne oni drugi. Ali i ja podržavam proteste dreknuo je opet deka, i ja sam u zimu 96-te lupao u šerpe i duvao u pištaljku. Predsednik koji ti piše pisma zahvalnosti nije znao za taj podatak inače bi ti pisao malo sutra, umirivala ga je baka gurajući mu šoljicu čaja pod nos. Zašto i ja ne mogu na proteste da duvam u pištaljku koju ste mi kupili kod Kineza, pitao sam sa suzama u očima a onda sam zamislio deku kako lupa u šerpu pa mi je došlo da se smejem. Hladno je na ulici, rekao je kum Paja. Tvoj otac i ja smo se prošle subote načisto smrzli ali ne brini vodićemo te na proleće. Tata je onda rekao da ministar (mislio je na tebe) nije samo uvredio penzionisane profesore već i mlade istraživače koji su ostali u zemlji umesto da zbrišu preko grane. Kakve izviđače upitao je deka pokušavajući da podesi slušni aparat kome su se baterije ispraznile a baka zaboravila da kupi nove u robnoj kući Šangaj. Polako kume, i oni će posle ove ministrove izjave preko na inostrane fakultete, uzviknuo je kum Paja i potegao čašicu domaće brlje koju je stric Vukajlo poslao iz Crne Gore. A onda je čika Zlatibor izjavio da se raspust produžava za još nedelju dana pa smo svi zapevali od sreće Zlatibore pitaj Taru. Ipak sam i dalje zbunjen što su moji nezadovoljni tvojim radom čika Mladene, jer mislim da ti to ne bi rekao tako kako si rekao da ti neko nije naredio da to kažeš baš tako kako si rekao. Možda čak i onaj čika što svima naređuje šta i kako treba da pričaju i koji voli da piše pisma penzionerima. Zato bih voleo da ponovo odeš na televiziju i pohvališ fakultetske profesore i asistente što su podržali građanske proteste u Srbiji pošto si i ti valjda neki građanin. A možda ću i ja sledećeg puta u šetnju. Znaš, planiram da upišem filozofiju i doktoriram na građanskim pravima i slobodama. Samo da prethodno završim pet i po razreda osnovne i četiri razreda srednje škole. A možda na kraju i odlučim da ne odem u Norvešku. Do sledećeg puta
ajd zdravo
BOKA J.