Синоћ, пре него што је мој трогодишњи син отишао на спавање, водили смо најслађи могући разговор. Заправо, сваке вечери водимо овакве разговоре који, осим што ме до краја разнеже и растопе ми срце, запрове крче пут ка нашој одличној комуникацији у годинама које долазе.
Као део наше рутине пред спавање, сваке вечери свом сину поставим три питања:
- Шта те је данас насмејало?
- Шта те је расплакало данас?
- Шта си данас ново научио?
Одговарајући на ова три питања, мој мали принц ми сваке вечери отвара своје срце и почиње да се смеје и радује поново док се сећа шта га је то данас развеселило, постаје озбиљнији кад се присећа онога што га је расплакало, а „расте као квасац“ кад се хвали свим оним новим стварима које је научио.
Иако је ово тако једноставна рутина и сасвим обичан разговор, кад мало боље размислите, тих пет или десет минута заправо толико много може значити за ваше дете и толико вам може открити о њему (или њој) што на други начин можда никад не бисте сазнали. Ево, на мом примеру:
Пре свега, помажем сину да научи да комуницира. Мој други син, који има две године, већ покушава да учествује у нашем разговору и то, осим што је преслатко, толико много значи за развој и његове вештине комуницирања. У нашој кући је потпуно нормално да о свему разговарамо. Ја желим да сутра, када мојој деци стварно буде био потребан ослонац или једноставно неко с ким ће моћи да поделе своје проблеме, знају да ћу увек бити ту за њих. Исто тако и када пожеле да са неким поделе своје успехе и радости, треба да знају да ћу се њиховој срећи радовати више него било ко други. А тај осећај блискости и поверења неће се створити сам од себе. Зато децу од малена морамо учити да комуницирају, да нам се увек обрате када имају проблем, да је породица најважнији ослонац и место где можемо поделити свако своје осећање. Тако ћемо им изградити осећај сигурности и поверења који ће нам помоћи да у будућности увек имамо добру и отворену комуникацију.
Мени, као мајци, ови разговори помажу да схватим како изгледа сваки дан у животу мог детета, из његовог угла. Понекад помене неке ствари које никад не бих очекивала или не бих сматрала важним, или ми каже нешто што ме веома изненади. Не бисте веровали чему се све деца радују и шта их растужи! Понекад се заиста питам где све те дивне особине и та способност да нас мале ствари чине срећним, где нестану кад одрастемо? Да се вратим на тему, ови разговори ми, као родитељу, помажу да своје дете боље упознам и макар мало уживам с њим у оним моментима које преко дана пропустим због посла. Уме понекад тај разговор да буде и прави аларм за неке ствари које дете повреде, а да ви то не можете ни да претпоставите (или вам једноставно промакне).
То је још један начин да моје дете „научи да учи“ присећајући се сваке вечери изнова, премда само укратко, шта је све тог дана научио. А ја тако добијам прилику да га научим да чак и негативна искуства (оне ствари које су га расплакале или растужиле) не морају да имају негативан завршетак. Грешке су нормалне, а лекције које из њих извучемо су оно највредније.
Коначно, на овај начин своје дете учим да се моли спонтано. Након што ми исприча шта га је то учинило срећним, а шта тужним, искористимо тренутак да захвалимо Богу за све лепе ствари које нам се дешавају и замолимо га да нам помогне да оне ружне брзо заборавимо.
Нико се није родио научен да говори о својим осећањима! Запамтите, с тим се не рађа, то се учи. Ја свог сина кроз ове кратке разговоре, између осталог, учим и да изрази своје емоције вербално.
На крају и најважније, ти разговори су и мени и њему омиљени део дана, нешто у чему уживамо. Тада се заједно смејемо, некад плачемо и то је оно што нас од свега највише зближава. А сада имамо и једну новину. Синоћ, кад смо завршили с претресањем његовог дана, мој син је рекао: „Сад је на тебе ред, мама! Шта те је данас насмејало?“
Дакле, ако већ немате сличну рутину са својим дететом, од срца вам препоручујем да је што пре уврстите у своје свакодневне ритуале. Ови разговори су нешто чему се читавог дана радујем јер су то тренуци кад сам са својом децом ближа него икад, а знам да после разговора, они на спавање одлазе срећни и испуњени.
Шта више може пожелети један родитељ?
А. Ц.