Кристина Антус је мајка троје деце и веома често нема времена ни за шта. Док лети на све четири стране света покушавајући да стигне све што треба, присетила се ствари које је некада говорила својим пријатељицама са децом у време док она није имала ниједно дете. Тада је мислила да имати дете значи једноставан додатак стилу живота – као кад купите кућну биљку, па је заливате и гледате с љубављу. Веровала је да се деца прилагођавају родитељима, а не они њима.
И онда је постала мајка.
Више није имала кућне биљке. Увенуле су јер нису знале да треба да вичу кад им нешто треба – а то је постала свакодневица у Кристининој кући. Биљке нису давале гласа од себе и зато је она на њих потпуно заборавила.
Тек тада је схватила колико је погрешила према својим пријатељицама, прогутала је свој понос и назвала их да им се извини што није имала више стрпљења и разумевања. Да други људи не би поновили њене грешке, Кристина је одлучила да јавности открије сва та грозна питања којима је нервирала пријатељице са децом. Прочитајте овај текст прије него што започнете расправу са другарицом која је мама 24 часа дневно, седам дана у седмици, 12 месеци у години – и још мало дуже.
Зашто се не јављаш на телефон?
Зато што чим подигнем слушалицу моја деца се изненаде појаве и траже помоћ, причају ми нешто или се чврсто закаче за ногавицу мојих панталона. Чим спустим телефон они се разбјеже попут малих мрава у шареним пиџамама и изгледа као да се неће опет појавити – све док опет не узмем слушалицу телефона у руке.
Зашто једноставно не поведеш дете са собом?
Хоћу, ако ти желиш да…гледаш како нам треба вечност да изађемо, уђемо, распакујемо се, правимо драму зато што је време за спавање, пакујемо се, улазимо у ауто и идемо кући само 15 минута након што смо се појавили
сат времена причаш сама са собом док ја трчим за својим ђететом по кафићу сваки час будеш прекинута у пола реченице зато што ти моја кћеркица или синчић морају рећи „ћао“ након сваке твоје треће изговорене речи
трпиш све горе наведено
Зашто нас више не посећујеш?
Зато што ми је лакше остати код своје куће – у свом чаробном балону, затвору, безбедном кругу, лудници – како год да деца данас зову наш дом. Много се ослањам на наш распоред и рутину како бих остала при здравом разуму. Уствари, толико се ослањам на то да бих се потпуно изгубила када бисмо изашли из рутине на само десет минута и цијели мој мали свемир би се распао на ситне комадиће који би се просули по мојој кући као тоалет папир.
Зашто не нађеш дадиљу?
Kажеш то као да је могу наћи на полици. Не само да је јако тешко наћи дадиљу која ће чувати троје деце, већ требам наћи и дадиљу која је паметнија од моје деце.
Другачија си ових дана
То ти се зове Стокхолм синдром.
Зашто се више не дружимо као некад?
Зато што ја имам ђецу и она ми то не допуштају.
Шта је то толико тешко у родитељству да ти се друштвени живот закомпликовао до те мере да морам да закажем састанак с тобом?
Бити родитељ изгледа као да ходаш и причаш док једном руком трљаш стомак, а другом се тапшеш по глави. Осим што умјесто своје главе покушаваш да потапшеш главу ђетета које тренутно јури за мачком са маказама у рукама. Веома често држим грицкалице, прљаву пелену, четири чаше, једно дете и телефон који нонстоп звони јер ти не престајеш звати.
Могу ли да дођем код тебе када ти деца спавају?
Не. 90 % родитеља мале деце сања о томе да буду сами.
Kако то мислиш „Kасно ми је да изађем у град у седам увече“?
У седам часова увече у мојој кући се спава. Тада почиње мој мир. Не желим да га проведем у кафићу или ресторану. Већ сам јела, око пет часова поподне и то остатке хране са ђечијих тањира и сада желим да лежим у кревету и гледам ТВ док ми очи не побеле. Желим да не радим апсолутно ништа, осим да се дивим чињеници да не морам радити ништа – све док сутра то све не будем морала опет да радим.
Назови ме за десет минута, важи?
Ако је „десет минута“ твој израз да се опише период од пет до 12 седмица… ок, можда и хоћу. Све зависи од тога колико је близу седам часова увече и да ли ће ме моја деца чути како узимам телефон у руке.
На самом крају текста, Кристина је замолила све своје пријатељице са децом да јој опросте што је била таква према њима. Свим пријатељицама које немају деце и који јој стално постављају ова питања жели да поручи да сматра да им је овим текстом одговорила и да не забораве да залију своје биљке.
Назваће их за десет минута.
Извор: Лоламагазин