Ovih 10 pitanja nikako ne postavljajte majci sa decom

3 juna, 2017

Kristina Antus je majka troje dece i veoma često nema vremena ni za šta. Dok leti na sve četiri strane sveta pokušavajući da stigne sve što treba, prisetila se stvari koje je nekada govorila svojim prijateljicama sa decom u vreme dok ona nije imala nijedno dete. Tada je mislila da imati dete znači jednostavan dodatak stilu života – kao kad kupite kućnu biljku, pa je zalivate i gledate s ljubavlju. Verovala je da se deca prilagođavaju roditeljima, a ne oni njima.

I onda je postala majka.
Više nije imala kućne biljke. Uvenule su jer nisu znale da treba da viču kad im nešto treba – a to je postala svakodnevica u Kristininoj kući. Biljke nisu davale glasa od sebe i zato je ona na njih potpuno zaboravila.
Tek tada je shvatila koliko je pogrešila prema svojim prijateljicama, progutala je svoj ponos i nazvala ih da im se izvini što nije imala više strpljenja i razumevanja. Da drugi ljudi ne bi ponovili njene greške, Kristina je odlučila da javnosti otkrije sva ta grozna pitanja kojima je nervirala prijateljice sa decom. Pročitajte ovaj tekst prije nego što započnete raspravu sa drugaricom koja je mama 24 časa dnevno, sedam dana u sedmici, 12 meseci u godini – i još malo duže.
Zašto se ne javljaš na telefon?
Zato što čim podignem slušalicu moja deca se iznenade pojave i traže pomoć, pričaju mi nešto ili se čvrsto zakače za nogavicu mojih pantalona. Čim spustim telefon oni se razbježe poput malih mrava u šarenim pidžamama i izgleda kao da se neće opet pojaviti – sve dok opet ne uzmem slušalicu telefona u ruke.
Zašto jednostavno ne povedeš dete sa sobom?
Hoću, ako ti želiš da…gledaš kako nam treba večnost da izađemo, uđemo, raspakujemo se, pravimo dramu zato što je vreme za spavanje, pakujemo se, ulazimo u auto i idemo kući samo 15 minuta nakon što smo se pojavili
sat vremena pričaš sama sa sobom dok ja trčim za svojim đetetom po kafiću svaki čas budeš prekinuta u pola rečenice zato što ti moja kćerkica ili sinčić moraju reći „ćao“ nakon svake tvoje treće izgovorene reči
trpiš sve gore navedeno
 
Zašto nas više ne posećuješ?
Zato što mi je lakše ostati kod svoje kuće – u svom čarobnom balonu, zatvoru, bezbednom krugu, ludnici – kako god da deca danas zovu naš dom. Mnogo se oslanjam na naš raspored i rutinu kako bih ostala pri zdravom razumu. Ustvari, toliko se oslanjam na to da bih se potpuno izgubila kada bismo izašli iz rutine na samo deset minuta i cijeli moj mali svemir bi se raspao na sitne komadiće koji bi se prosuli po mojoj kući kao toalet papir.
Zašto ne nađeš dadilju?
Kažeš to kao da je mogu naći na polici. Ne samo da je jako teško naći dadilju koja će čuvati troje dece, već trebam naći i dadilju koja je pametnija od moje dece.
Drugačija si ovih dana
To ti se zove Stokholm sindrom.
Zašto se više ne družimo kao nekad?
Zato što ja imam đecu i ona mi to ne dopuštaju.
Šta je to toliko teško u roditeljstvu da ti se društveni život zakomplikovao do te mere da moram da zakažem sastanak s tobom?
Biti roditelj izgleda kao da hodaš i pričaš dok jednom rukom trljaš stomak, a drugom se tapšeš po glavi. Osim što umjesto svoje glave pokušavaš da potapšeš glavu đeteta koje trenutno juri za mačkom sa makazama u rukama. Veoma često držim grickalice, prljavu pelenu, četiri čaše, jedno dete i telefon koji nonstop zvoni jer ti ne prestaješ zvati.
Mogu li da dođem kod tebe kada ti deca spavaju?
Ne. 90 % roditelja male dece sanja o tome da budu sami.
Kako to misliš „Kasno mi je da izađem u grad u sedam uveče“?
U sedam časova uveče u mojoj kući se spava. Tada počinje moj mir. Ne želim da ga provedem u kafiću ili restoranu. Već sam jela, oko pet časova popodne i to ostatke hrane sa đečijih tanjira i sada želim da ležim u krevetu i gledam TV dok mi oči ne pobele. Želim da ne radim apsolutno ništa, osim da se divim činjenici da ne moram raditi ništa – sve dok sutra to sve ne budem morala opet da radim.
Nazovi me za deset minuta, važi?
Ako je „deset minuta“ tvoj izraz da se opiše period od pet do 12 sedmica… ok, možda i hoću. Sve zavisi od toga koliko je blizu sedam časova uveče i da li će me moja deca čuti kako uzimam telefon u ruke.
Na samom kraju teksta, Kristina je zamolila sve svoje prijateljice sa decom da joj oproste što je bila takva prema njima. Svim prijateljicama koje nemaju dece i koji joj stalno postavljaju ova pitanja želi da poruči da smatra da im je ovim tekstom odgovorila i da ne zaborave da zaliju svoje biljke.
Nazvaće ih za deset minuta.
Izvor: Lolamagazin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama