„Draga, o čemu razmišljaš?“
Zaustavila sam se na minut, vagajući da li da potpuno iskreno odgovorim ili da dam onaj tipičan odgovor koji će nas voditi kroz dalju konverzaciju i učiniti da sve teče prijatno.
„Ni o čemu posebno, zaista.“
Što je bila laž.
Pa sam dodala: „Razmišljam kako se deca provode kod bake i deke.“
Što je bila malo manja laž.
Istina je da mi mozak uvek radi, kao i većini majki. Uvek. Ne znam baš o čemu sam razmišljala baš u tom momentu kad me je suprug to pitao, ali pet minuta pre toga?
Mozak mi je radio neverovatnom brzinom.
Šta je to bilo?
Ništa. Sve. Svašta nešto između…
Moram da pokupim ono u pošti pre nego što krenemo na put u ponedeljak. Da li sam odnela u vrtić one pare što je trebalo? Ćerka ne jede dovoljno povrća. Opet sam probila rok na poslu. Da li imam problem anksioznošću? Trebalo bi da se konsultujem sa lekarom… Što me podseti – da li sin treba da primi neku vakcinu? Svakako treba da pozovem pedijatra, treba dostaviti predškolskom sveže podatke. Da li sam ga upisala u narednu godinu? Treba mu nova odeća za školu, sve je prerastao.
O NE, odeća! Zaboravila sam da uključim mašinu!
Podsetnik: Potraži na Gugl-u recepte za hranu koje mogu da jedu bebe. Dodaj to na listu za kupovinu. Pozovi doktora. Uredi kontakte. Prebaci veš u mašinu za sušenje. Ali, prvo ga pomiriši. Možda je potrebno ponovno pranje. Jao ručak!
Zaboravila sam pile u rerni! Dobro je, nije mnogo izgorelo! Nisam odgovorila na onu poruku Milici, naljutiće se.
Probiotik, jesam beše dala onom malom probiotik? Uh, ne znam.
Nedostaje mi moje malo dete. Jedva čekam da odem da ga pokupim. Nadam se da mu je lepo tamo.
I ovo je upravo ono što sam imala da ponudim kao odgovor – vrh ledenog brega.
Nisam ovo odgovorila, ne zato što ne mogu to da mu kažem – naravno da mogu. On je moj najbolji prijatelj. Može on sve to da sasluša. Nisam mu rekla jer, pa…
Ovo je mozak mame. Sve vreme. Ima čak i naziv: mentalno opterećenje.
Zbog toga se mnoge od nas osećaju toliko umorno, uprkos činjenici da „sve što radimo“ je da ostajemo kod kuće. A mi koji balansiramo i rad izvan kuće? Gospode, sama pomisao me iscrpljuje.
Viđali ste to. Sretnete neku prijateljicu, takođe majku, pitate je kako je i ona odgovori „Umorno.“
Nije uvek razlog nedostatak sna. Nekad jeste, ali ima tu još nešto, zar ne? Nešto dublje. I uvek, u pozadini mog uma, moj mozak se vrti, radi.
Majke, razumete ovo, zar ne?
Ako se ne setimo da ukključimo mašinu, ko će? Ako ne razmišljamo o povrću, pa, dete ga neće uopšte jesti. A odlasci kod doktora, recepti za lekove, spisak za pakovanje za put…
Sve se to nalazi na nevidljivom spisku u našim glavama.
Ovo je mentalno opterećenje sa kojim se sve nosimo.
I ne kažem da je to loše i da treba da radimo nešto kako bismo to popravile, poboljšale. Ne znam čak ni da li možemo to.
Nekad je samo dovoljno priznati da to, gle, postoji. To je nešto, neka stvar. Postoji razlog zbog kog smo umorne čak iako osećamo da ništa nismo obavile.
Zato što sve što nije obavljeno i sve što treba obaviti se konstantno ponavlja i vrti u krug u našim glavama. Krug koji nikad ne prestaje da se vrti. Ni onda kad deca odrastu.
Priredila: Aleksandra Ivković