У сваком (не)времену постоји борба добра и зла. Ово је истинита прича о једном сусрету у Босни за време овог сулудог последњег рата. Ово је прича о достојанству и доброти једне мајке која је много изгубила
Била је, колико ме сећање не вара 1994. година када ме је уредник часописа за који сам тада радила у Београду, послао у Добој да напишем репортаже коју ћу сама пронаћи. Имало је у то време да се пише где год да погледаш и кога код да сретнеш, јер се туга очитавала на сваком лицу, у сваком погледу, а кад би се мало “зачепркало” изашла би на површину као јаук, као вапај, као потмула грмљавина која пролази онако без сунца. Рат је тутњао. Сунце се чекало.
Требало је из слободе стегнути срце и кренути у потпуну неизвесност тамо где су се писале најтужније приче. Памтим и најмањи детаљ сваке, а оно што је било најлепше да се напише, новина није трпела, јер по речима старијег колеге и уредника “новинар не сме да има емоције”. Мислим да би такав на психотерапији показао колико је суштински рањив, али пошто више није међу нама, нека остане на томе.
… У Добој сам стигла аутобусом и сместила се у нешто што је у рату личило на хотел. Место ме није држало па сам у “ресторану” наручила кафу, не бих ли дознала бар од конобара шта се тренутно дешавало у граду и изван града. У ресторану само две душе. Конобар, који је оболео што га је поштедело ратишта и придошлица са роковником и оним чувеним “идиотом” фото апаратом којим сам бележила тренутке диљем Србије, Босне и Херцеговине…
Испричао ми је, поред осталог, причу о жени, која је у рату изгубила три сина, четврти је остао жив и негде је на ратишту и има још ћерку која живи са њом. Питала сам га да ли би неко могао да ме одвезе до ње и да ли је пут опасан?
“Део пута до ње је под муслиманском контролом, а тамо где она у избеглиштву живи су старе порушене куће, из којих су домаћини изашли”, као да се бранио од помисли да ме вози, али је, ипак, пристао.
Закључао је хотел, укључио неког старог “југа” и кренули смо. Годишње доба када све буја и расте није се осећало јер се све мирисало на рат, дим, страдање и смрт. Овде као да је и пролеће умирало пре времена. Ишли смо неким заобилазним путевима, где никог живог нисмо срели, ни човека ни залуталу животињу. Возили смо се десетак километара, када сам коначно видела изгореле кровове и наслутила да је то село у коме ћу се срести са великом тугом. Поглед на изгорело село тек је почетак приче у којој је главну улогу одиграла Стана, мајка петоро деце.
“Ја морам да се вратим у град, у хотел, а тебе ћу оставити, па ти стопирај кад се будеш враћала” – рекао ми је на крају пута конобар и помогао ми отворањем врата да изађем. Уз јако брундање и облак прашине који је подигао стари “југо” полако је одмицао. Била сам сама. Похитала сам према кући коју ми је показао, рекавши да у њој живи Стана. У дворишту сам приметила две коке и једног пса, који је пријатељски кренуо према мени. Махање репом препознатљив је знак да неће да угризе. Помазила сам му главу, потпуно обамрла од страха због целе ситуације у коју сам дошла, када се на вратима куће појавила старија жена. Била је сва у црном. И са црном марамом обавијемом око главе и везане у чвор на врату. Благе топле очи полако су се приближавале. Пас се одвојио од мене и кренуо ка њој, увијајући се око ногу.
“Добро дошла, девојче, срећни те путеви довели мени”, рекла ми, пружајући руку и благо ме привукла да се пољубимо. Није знала ко сам и зашто сам дошла. У кући је била веома млада девојка, комшиница Слађа, која је остала док сам се упознавала са женом у црнини која је скувала кафу од јечма. Климнула је главом када сам је питала да ли бих могла да напишем причу о њој. И синовима које је у рату изгубила.
Сећала се њиховог детињства и говорила за шта је који био надарен. “Један је свирао хармонику, други је певао као славују, трећи је… ” Застала је да прогута сузе. “Трећи је завршавао факултет, чекао га је посао, имао је дивну девојку”. Имали су, били су… Прошло време. Болно прошло никада враћено време, осим сећања које још више урезује рану у окрвављено срце. Причала ми је где је који погинуо, како су их саборци извлачили, где су сахрањени… Причала је и да је четврти рањен и да јој ћерка надничи, и да је од надничења зарадила оне две коке које сам видела у дворишту.
“Снесу, сине јаја, па да преживимо, док ово зло не прође. Кућа је сва у промаји, ни не знам чија је, а и ми од муке морали да бежимо. Тешка ме је туга сломила”.
Помињала је понаособ сваког сина, понављала њихова имена и гушила сузе као да се стидела да их покаже, као да би показивањем суза признала да их више никада неће видети.
На разне људе сам наилазила у рату и свако је показивао тугу на свој начин, али нико као Стана, мајка стена која јеца у дубини свога бића. И достојанствено плаче и тако подноси немаштину и немање ичега и губитак скоро свега што је имала. Живе од кока носиља које је ћерка зарадила у надничењу. “Рат је, сине, тешко је, али једино што је тешко што сам изгубила три дела срца свога”, рекла је.
Писала сам сваку реч коју је изговорила, писала сам плашећи се да је не повредим ако нешто пропустим и сликала је док је причала и ухватила сузе на њеном прерано избораном лицу.
Пас је напољу залајао. Истрчала је у страху. “Ту смо, сине, у недођији и никад не знамо ко ће да дође. Има добрих људи и ја се само њима надам, али се помало плашим оних других. Моја тројица су погинули у борби, на различитим положајима и лакше ми је него да су негде мучени. Јуначки су погинули – причала је када се вратила, рекавши да је пас лајао од страха. И некако се тада насмешила, први пут за три сата колико смо разговарале.
Док је била напољу, питала сам млађану комшиницу Слађу да ли бих негде у близини могла да нађем кафу или чоколаду или било шта што бих могла да поклоним Стани?
Рекла ми је да има неких пет километара од куће мала ратна радњица у којој бих, можда, могла да купим то што тражим.
“Али, мало је опасно до тамо”, напоменула је.
“Хоћеш ли са мном”, питала сам је.
“Хоћу, уз Божју помоћ”, чула сам.
Заболела ме прича, заболела ме судбина ове жене коју сам видела први пут и желела сам јако да је бар обрадујем са мало, колико сам и сама имала у то време.
Рекле смо Стани да идемо мало у обилазак и да ћемо се брзо вратити. Ишли смо кроз шуме, ливадама које није имао ко да покоси, ишли смо до радње за коју нисмо знале да ли уопште ради и да ли уопште има нешто да се купи.
Никада се, чини ми се, нисам толико обрадовала када сам у тој радњици видела кафу и чоколаду. Сетила сам се празних рафова у свим радњама у Сарајеву када је почео рат и глади тамо и када сам избегла у Београд. Било је срамота тражити, било је срамота рећи да си гладан. Сад бих све другачије, али не могу прошлост да учиним бољом. Преживело се стоички, а то је важно. Важно је и устати кад паднеш, отрести тугу са себе и наставити. Можда да нисам сама доживела многе туге, не бих могла ни разумети ни саосећати. Туге се само другачије подносе, а у суштини су исте. Туга због нечега или некога увек рањава, све док се здраво не одтугује. Неко не успе у томе, већ је попу камена око врата носи са собом до краја. Буде ми жао помисли да сам могла да му помогнем да смо се срели некада…
Вратиле смо се Слађа и ја у сумрак код Стане. Носила сам кафу и чоколаду и чини ми се да сам се више плашила да их неко не украде, него да ћемо упасти у заседу… Имала сам жељу да јој измамим још један осмех и да кренем у неизвесност. Нисам знала ни како ћу да се вратим, ни ко ће на путу да наиђе. Нисам ни смела да размишљам о томе. “Бог чува храбре”, понављала сам у себи и Богу се молила.
Ушла сам у кућу, загрлила је као мајку, пружила дарове које сам донела… Сузе су грунуле.
“Морам сад да кренем”- рекла сам.
“Ајде, сине, уз Божју помоћ, али иди оним другим путем, туда ће можда неко од наших да наиђе и да те повезе до Добоја” – саветовала је.
“Молићу се ја за тебе, бићеш ти добро”- додала је.
Држала је нешто у рукама, увијено у бели папир и када сам пошла, пружила је руке према мени:”Нека ти се нађе уз пут, скувала сам два јаја, ако огладниш”.
Неколико тренутака држала ме је за руке на прагу ничије куће. И испратила, дуго машући, све док са Слађом нисам зашла у прву кривину. На друму смо се растале. Слађу никада више нисам видела. Ни Стану, коју ни данас, 24 године касније нисам заборавила. Посебно њено достојанство у болу, њену људскост и речи уз ужину, коју ми је спремила и од своје немаштине одвојила. Држала сам их у руци ни не помишљајући да их спустим у торбу, пешачећи ка Добоју и чекајући Сунце…
Ауторка: Жељка Радуловић
Психолошки саветник, психотерапеут под супервизијом ОЛИ интегративног психодинамског метода