Од трагедије која нас је 3. маја задесила сигурно се нећемо скоро оправити. То је трагедија целог нашег друштва, а тог је дана срушена илузија да живимо на некој тачки на кугли земаљској где се такве ствари не могу десити.
Ипак, како трагедије то умеју, тако је и ова открила много. Много лоших и много добрих људи. Али открила је и неке непојмљиво снажне људе који упркос незамисливој боли и највећем губитку – не суде. Само питају.
Мама девојчице која је страдала 3. маја обратила се родитељима дечака К.К. Али, заправо, обратила се свим оним родитељима који не виде или не желе да виде да је њиховом детету потребна помоћ.
Нека им ово њено писмо буде опомена:
Родитељима нелеченог дечака
„…Ако нас икада будете тражили и пожелели да кажете: „Молим вас опростите, нисмо знали боље и много нам је жао…“
Знате, ми више у овоземаљску правду не верујемо… Али се трудимо да наставимо да верујемо у људскост и у истину…
Верујем да вам је добро позната чињеница да је наше одељење VII-2 било једно изузетно одељење, не зато šто је било састављено од одличних ђака, веć зато сто су то била добра деца и добри пријатељи једни другима. Они су у школу одлазили насмејани и враћали се задовољни.
Сећате се да су нам деца ишла заједно на језички камп у Француску… па добијали смо њихове видео снимке како певају поред камина, играју се на тематским вечерима и иду на излете… Знате и да су се сви заједно картали и смејали у собама до касно у ноћ.
Како не бисте знали, када сте пуни захвалности звали разредног старешину и захваљивали се што вам је син тако лепо прихваћен од стране другара у новом одељењу у које сте изабрали да га пребаците.
Било им је прелепо, али им је истовремено било чудно зашто једно дете свих седам дана спава склупчано на фотељи, уместо у кревету, иако му је на располагању цела двокреветна соба?!
Да ли знате да је том детету била неопходна помоћ и вас родитеља и стручних лица?
Трагедија која нас је задесила је толико страшна, болна и непојмљива, да се свакодневно боримо за удах.
Мисли које ће нас доживотно морити су: Зашто му нисте помогли?! Зашто сте га обучавали у стрељани и код њега развијали и гајили тако језиве вештине пуцања и убијања, док смо ми насу децу водили на часове уметности и спорта?!
Ако нисте били свесни своје улоге у незапамћеној трагедији од 3. маја 2023. године, онда бисте се морали освестити и схватити да се нажалост овде суочавамо са трагедијом након трагедије која поприма светске размере. Јасно нам је да јавно мњење тражи неки смисао – разлог са циљем да се овакав злочин на неки начин образложи и схвати како је до њега дошло?
Да се разумемо, вршњачко насиље је круцијална тема данашњег доба којој се мора посветити највећа пажња и брига како би се оно зауставило.
Али се у овој трагедији оно није десило нити бисте смели поново да се обмањујете и кријете иза неистине.
Извињавам се, десило се на најпогубнији могући начин, али од стране вашег детета према нашој деци.
Да ли сте свесни чињенице да преживели и рањени добијају животне претње из целог света јер ће „неко завршити оно што је започето“, у болесном убеђењу о задовољењу правде за „малтретираног“ дечака?
Ви добро знате да су га деца VII-2 наивно прихватила, пружила му руку пријатељства и то је све што су њихова златна срца могла да ураде… све друго је било на вама који сте за њега одговорни и стручним службама које су морале да задрже објективност онда када наступи родитељска слабост.
Знате, 21. век је нажалост век без срама. Не би требало да је у овом веку била срамота потражити сву стручну расположиву помоћ данашњице.
Када вас опет буду питали, размислите хоћете ли поновити: „Нисам крив“ или ћете макар рећи: „Погрешили смо, нисмо знали боље…“.
Тада можда нисте знали, али је сада болна истина иза свих нас и требало би да можете боље. Макар да кажете: „Опростите, много нам је жао, ваша деца ни за шта нису крива!“
Овде није у питању само лична трагедија, већ колективна трагедија једног друштва јер су страдала изузетна деца која су била на правом путу да постану сјајни људи и који су са несуђеним сопственим породицама требала да буду залог овом друштву.
И даље се молимо за спасење ваших душа, али без признања, нема ни покајања.