Od tragedije koja nas je 3. maja zadesila sigurno se nećemo skoro opraviti. To je tragedija celog našeg društva, a tog je dana srušena iluzija da živimo na nekoj tački na kugli zemaljskoj gde se takve stvari ne mogu desiti.
Ipak, kako tragedije to umeju, tako je i ova otkrila mnogo. Mnogo loših i mnogo dobrih ljudi. Ali otkrila je i neke nepojmljivo snažne ljude koji uprkos nezamislivoj boli i najvećem gubitku – ne sude. Samo pitaju.
Mama devojčice koja je stradala 3. maja obratila se roditeljima dečaka K.K. Ali, zapravo, obratila se svim onim roditeljima koji ne vide ili ne žele da vide da je njihovom detetu potrebna pomoć.
Neka im ovo njeno pismo bude opomena:
Roditeljima nelečenog dečaka
„…Ako nas ikada budete tražili i poželeli da kažete: „Molim vas oprostite, nismo znali bolje i mnogo nam je žao…“
Znate, mi više u ovozemaljsku pravdu ne verujemo… Ali se trudimo da nastavimo da verujemo u ljudskost i u istinu…
Verujem da vam je dobro poznata činjenica da je naše odeljenje VII-2 bilo jedno izuzetno odeljenje, ne zato što je bilo sastavljeno od odličnih đaka, već zato sto su to bila dobra deca i dobri prijatelji jedni drugima. Oni su u školu odlazili nasmejani i vraćali se zadovoljni.
Sećate se da su nam deca išla zajedno na jezički kamp u Francusku… pa dobijali smo njihove video snimke kako pevaju pored kamina, igraju se na tematskim večerima i idu na izlete… Znate i da su se svi zajedno kartali i smejali u sobama do kasno u noć.
Kako ne biste znali, kada ste puni zahvalnosti zvali razrednog starešinu i zahvaljivali se što vam je sin tako lepo prihvaćen od strane drugara u novom odeljenju u koje ste izabrali da ga prebacite.
Bilo im je prelepo, ali im je istovremeno bilo čudno zašto jedno dete svih sedam dana spava sklupčano na fotelji, umesto u krevetu, iako mu je na raspolaganju cela dvokrevetna soba?!
Da li znate da je tom detetu bila neophodna pomoć i vas roditelja i stručnih lica?
Tragedija koja nas je zadesila je toliko strašna, bolna i nepojmljiva, da se svakodnevno borimo za udah.
Misli koje će nas doživotno moriti su: Zašto mu niste pomogli?! Zašto ste ga obučavali u streljani i kod njega razvijali i gajili tako jezive veštine pucanja i ubijanja, dok smo mi nasu decu vodili na časove umetnosti i sporta?!
Ako niste bili svesni svoje uloge u nezapamćenoj tragediji od 3. maja 2023. godine, onda biste se morali osvestiti i shvatiti da se nažalost ovde suočavamo sa tragedijom nakon tragedije koja poprima svetske razmere. Jasno nam je da javno mnjenje traži neki smisao – razlog sa ciljem da se ovakav zločin na neki način obrazloži i shvati kako je do njega došlo?
Da se razumemo, vršnjačko nasilje je krucijalna tema današnjeg doba kojoj se mora posvetiti najveća pažnja i briga kako bi se ono zaustavilo.
Ali se u ovoj tragediji ono nije desilo niti biste smeli ponovo da se obmanjujete i krijete iza neistine.
Izvinjavam se, desilo se na najpogubniji mogući način, ali od strane vašeg deteta prema našoj deci.
Da li ste svesni činjenice da preživeli i ranjeni dobijaju životne pretnje iz celog sveta jer će „neko završiti ono što je započeto“, u bolesnom ubeđenju o zadovoljenju pravde za „maltretiranog“ dečaka?
Vi dobro znate da su ga deca VII-2 naivno prihvatila, pružila mu ruku prijateljstva i to je sve što su njihova zlatna srca mogla da urade… sve drugo je bilo na vama koji ste za njega odgovorni i stručnim službama koje su morale da zadrže objektivnost onda kada nastupi roditeljska slabost.
Znate, 21. vek je nažalost vek bez srama. Ne bi trebalo da je u ovom veku bila sramota potražiti svu stručnu raspoloživu pomoć današnjice.
Kada vas opet budu pitali, razmislite hoćete li ponoviti: „Nisam kriv“ ili ćete makar reći: „Pogrešili smo, nismo znali bolje…“.
Tada možda niste znali, ali je sada bolna istina iza svih nas i trebalo bi da možete bolje. Makar da kažete: „Oprostite, mnogo nam je žao, vaša deca ni za šta nisu kriva!“
Ovde nije u pitanju samo lična tragedija, već kolektivna tragedija jednog društva jer su stradala izuzetna deca koja su bila na pravom putu da postanu sjajni ljudi i koji su sa nesuđenim sopstvenim porodicama trebala da budu zalog ovom društvu.
I dalje se molimo za spasenje vaših duša, ali bez priznanja, nema ni pokajanja.