Желим да пренесем на своје дете вештину живљења, а не траћења живота. Желим да повучем јасну границу и научим дете правим, истинским вредностима.
Данас је 3. јануар. Трећи. Јануар. Упаљене су божићне лампице у свакој продавници. Купи ово, купи оно, жели ово, жели оно, троши, троши, троши, троши…
„Сами смо створили планину сувишних потреба. Купујемо ново, одбацујемо старо. То је траћење наших живота. Када нешто купимо, ми то не плаћамо новцем. Плаћамо сатима нашег живота којег смо протраћили зарађујући тај новац. Разлика је то да је живот једина ствар коју новац не може купити. Живот само постаје краћи. И жалосно је кад човек тако крати живот и слободу“, каже мудри Мухика, најскромнији председник на свету.
Овога Божића не желим ништа. Не желим крпице, смартфоне, парфеме, накит и скупе вечере. Не желим ни изласке, путовања, супер зараду, добитак на лоту. Не треба ми ништа. Желим само да моја породица буде на окупу, да нико тај дан не зури у телефон, да не гланцам типке на лаптопу и не размишљамо о новцу и послу.
Желим да пренесем на своје дете вештину живљења, а не траћења живота. Желим да повучем јасну границу и научим дете правим, истинским вредностима.
Радим око 10 сати дневно. Моје је дете у вртићу осам до девет сати дневно. Често се ти периоди не преклапају, па Малу Кме виђам само успут.
„Мама, не радиш данас?“, тим питањем и бескрајном надом у гласу почињу и завршавају сви наши дани.
„Најдраже моје, мама мора да ради…“
„А зааашто? Играј се са мнооом…“
Мами сломљено срце, опет и изнова, сваки дан.
Наравно да мама мора да ради, али нешто је заиста труло у овоме свету када мама своје дете због посла не виђа по целу недељу, када га девет сати дневно одгајају васпитачице у вртићу, а мама и тата само четири сата, када своје дете мораш да ставиш на друго место, иза шефа, телефона, лаптопа.
Мала Кме ове недеље је прославила свој трећи рођендан. У том периоду ја сам радила 11 дана без слободног дана, по девет до десет сати дневно. Два посла. За зараду ту негде у висини просечне плате, да бих платила кредит за наш мали стан, вртић, режије и храну – оно најосновније, не луксуз.
Кажу ми, буди срећна, бар имаш посао. Знаш ли како је онима који га немају? Не жали се, мора се радити. Твоја је генерација размажена, хтели би да вам новац пада с неба. Како смо ми некада живели, вама је супер. И тако, свашта ми кажу.
Ја кажем, ништа није заувек, и ово ће проћи. Ако неку поуку морамо да извучемо на тежи начин, онда из овога желим да, Мала моја Кме, извучеш следећу поруку: немој никада ни са ким да се упоређујеш. Када ти је тешко, никада не гледај друге око себе и никада себи не дозволи да помислиш „благо њему, види шта он има…“ Никада не можеш знати шта је прошао, како му је било и шта га чека. Сви смо на истом рингишпилу живота, крећемо и враћамо се на исту стартну позицију. Некоме ће вожња бити тежа, некоме лакша – али нико се неће провући без мало страха и зебње.
Малена моја, нећемо се упоређивати ни са ким. И нећемо дозволити да нам новац краде време, краде живот. Наћи ћемо начин.
За овај Божић, желим што више нас.
Извор: мами.хр/детињарије