Овога се маме не сећају, али нико не би требало да од тек порођене жене очекује да буде на седмом небу.
Једног раног јутра, када је моја ћерка имала једва неколико недеља, спаковала сам је у носилицу и повела са собом у куповину, што је у том тренутку за нас две био велики подухват. Она је напокон лепо спавала, будући да је имала бурну, непроспавану ноћ (а и ја с њом). Стала сам у ред за касу, носећи одстрањивач флека и пакет беби марамица, и на тренутак одлутала.
“Могу ли да видим малену?” упитало је једно насмејано лице преко мог рамена. Окренула сам се тако да би старија жена која је стајала иза мене могла да види то мало створење које је безбрижно дремало на мојој избалављеној мајици. Уздахнула је, погледала у моје крваве очи и упитала ме: “Нема веће среће, зар не?”
Искрено говорећи, осећала сам мучнину од умора. Била сам тужна због тога како смо се муж и ја препирали претходну ноћ док је мала плакала, насекирана што још није вратила тежину коју је имала када је рођена и помало избезумљена због тога што ми је цео живот претумбан, толико да нисам знала да ли ћу икада успети да поново успоставим контролу над њим. А била сам више него забринута око те “среће највеће”. Како тачно она треба да изгледа?
За мене, а и за још много жена, са првим дететом наступио је поприлично тежак период и то из миллион разлога: због болног опоравка након тешког порођаја, проблема са дојењем, бебиних грчева, тензије са партнером, проблема са спавањем. И без свих тих проблема, тешко је само по себи. Једна моја пријатељица је лепо једном рекла: “Знала сам да ће бити тешко, али нисам знала колико ће то “тешко” заиста бити тешко”. Сви смо ми замишљали да ће то бити низ ситуација као из неког ситкома, без обавезног разрешења на крају сваке епизоде, али бар да ће бити оних момената који указују да ће на крају, упркос свему, све бити у реду, јер живот је леп. И поприлично сам сигурна да је неким људима родитељство баш тако, али за већину нас и није. За већину нас, није “добро” тешко, већ “лоше” тешко, са осећајем да ти се нешто баш лоше дешава.
Али, да ли се неко заиста сећа свих тих мука? Ја се не сећам. Знам да је тако било, јер се сећам да сам то изговорила наглас и зато што сам пре скоро три године написала претходни пасус, док ми је беба спавала на рамену, а документ назвала “Пре него заборавим”. Од тада, мој ум и тело су изменили моје сећање на тај период и од њега направили филм о родитељству попут неког упутства за савладавање кунг-фуа. Умор, хормони, носталгија и кратко памћење су претворили тај дуг период у низ немих видео клипова, подвучених нежном симфонијом пуном љубави коју сад осећам према мојој ћерки и скројили причу о томе како је на крају све испало како треба.
Све у свему, захвална сам што постоји тај механизам. Попут хормонске магије која отупи наша сећања на болни порођај, “природна монтажа” првих месеци мајчинства је веома практична и терапеутски делује на нас. Због ње могу са осмехом да гледам фотографију ћеркице када је имала само недељу дана, иако ме тог дана пробудила у хистеричном плачу само сат времена након претходног храњења, па сам намазала изгрижене брадавице кремом и, потпуно исцрпљена, помислила да човека због којег сам до скоро облачила секси доњи веш питам да изађе и купи пелене за одрасле, јер сам још увек крварила од порођаја. И због тога смо спремне да створимо брата или сестру за малог тиранина због којег смо, тог изразито фотогеничног дана, били истински несрећни.
Та бенигна заборавност има и несрећну последицу – то што нас чини још мало усамљенијим него што већ јесмо, јер нико с ким разговарамо – ни наше мајке, ни другарице са бебама, ни педијатри – не могу да се сете свог искуства да би нас у потпуности разумели.
Понекад ова омашка у памћењу постаје опаска попут оног питања госпође из продавнице о “срећи највећој”, о којој говори и први део књиге Гленом Мелтон “Don’t Carpe Diem”, о старијим женама које је спазе како се бори са троје деце на каси у продавници и кажу јој да “искористи сваки тренутак” са њима (чиме показују сопствену амнезију о таквим тренуцима и учине да се прималац тог савета осети кривим). Често је тај прекид у памћењу суптилнији и дешава се у разговору са људима који нас заиста познају, људи чије мишљење ценимо. Ја сам имала подршку групе жена које су биле искусне маме и којима сам увек могла да се обратим за савет. Не знам шта бих радила да није било њих. Ипак, док су одговарале на безброј мојих питања, имале су поприличних потешкоћа да дају кохерентне, доследне одговоре на питања која су се односила на јединствени универзум оних месеци када је њихово мајчинство почело.
Ево примера осећања за које знам да сам искусила, али данас не могу да га осетим. Једне ноћи, након дуге борбе са уплаканом бебом, која иначе није била таква, изненада сам схватила да су нечије бебе све време такве. Кроз мене је прошла тиха језа, јер сам помислила да се тако осећају ратни затвореници. С кнедлом у грлу сам се окренула ка мужу и изјавила: “Помисао да имам дете које све време има грчеве ме ужасава.” Сад помислим на тај тренутак и не могу да схватим тај свој осећај да ми дете које константно плаче ствара толики страх. Али у том тренутку, то ми је изгледало као ноћна мора са којом нисам била у стању да се изборим.
Зашто? Па, као прво, тешко је да се сетиш како је неиспаваност тешка онда када ти се више не дешава да не успеваш да украдеш сат времена сна на дан. Друго, и то доста људи може да потврди, тешко је да објасниш колико дечји плач може да буде узнемирујућ. Мој страх од бебе са грчевима оне ноћи када ми је мала дречала на уво била је у том тренутку одлична илустрација, иако ми је сада тај осећај стран.
Ипак, нешто у вези са мајчинством бацило је сенку на свет и тај плач учинило још страшнијим. Сада вероватно мислите да говорим о постпорођајној депресији, али моје муке нису изазвале неку посебну забринутост када сам отишла на редовну проверу код гинеколога шест недеља после порођаја. Једно време сам и размишљала да ли сам заиста закачила ту постпорођајну депресију, али сам схватила да ми такво размишљање уопште неће користити.
Немојте ме погрешно схватити – сматрам да је то веома реалан проблем и да треба потражити помоћ ако сматрамо да болујемо од постпорођајне депресије. Међутим, проблем је када се постпорођајно стање само по себи сматра нормалним, осим ако мајка већ нема неко ментално обољење које утиче на њен доживљај свега. Постпорођајни период никада није нормалан, већ невероватан, ужасно компликован. У различитим тренуцима и за различите људе, то искуство је и претешко и пресрећно и застрашујуће и прелепо и збуњујуће и дирљиво и ужасно.
На наше расположење – у нормалном и “ненормалном” облику – утичу разни интерни, али и екстерни чиниоци. Када је у питању постпорођајно расположење, интерни чиниоци су непредвидиви. Ја сам први пут осетила ту мрачну узнемиреност још када су ме, после порођаја, возили низ ходник ка мојој соби. Нестала је та узнемиреност након неколико сати, али сам у том периоду схватила какве језиве биохемијске силе, над којима ја немам никакву контролу, јуре мојим телом.
После годину дана посетила сам пријатељицу која се управо породила и затекла је уплакану од среће који је осећала због љубави према својој беби и мужу. Једна моја пријатељица је лепо то описала: “Мајчинство је попут ролеркостера. Сви осећамо исто, али неки људи се смеју и поскакују од среће, док други плачу од страха.“
Међутим, много је лакше предвидети како ће екстерни чиниоци утицати на ваше расположење. Ако сте особа која живи у тренутку и решава проблем “успут”, ваше време проведено са бебом ће највероватније бити зен. Али, ако сте неко попут мене, ко воли да јој је дан унапред испланиран, и волите да знате када ћете радити а када се одмарати, онда ћете вероватно бити незадовољне, исфрустриране, а можда чак и депресивне. Можда ћете и заплакати на крају дана када схватите да ништа нисте постигле сем да машину напуните вешом, који се сад полако буђа у машини, јер је дете одлучило да се много раније пробуди из поподневне дремке. Можда ћете се чак и безразложно изнервирати када вас муж позове и каже да ће каснити пола сата са посла.
Ја сам мање била плачљива оних дана када сам успевала да позавршавам ствари по кући, када сам се осећала способно. По природи сам особа која се осећа задовољно када успе да изврши неки задатак, од почетка до краја, и то добро. Али “задатак” бриге о новорођенчету се мења свакодневно (ако не и брже), тако да је немогуће бити задовољан савладавањем нових вештина тих првих неколико месеци. Сви су ми говорили да укључим свој мајчински инстинкт, али се ја у то време још увек нисам осећала као мајка. Имала сам ја инстинкте, али то су били моји стари инстинкти који су ми говорили да скувам себи кафу и одгледам епизоду “Пријатеља” да се смирим, а то ми баш и није било од помоћи када нисам знала како да будем родитељ, посебно када су у питању биле родитељске технике са којима се нисам слагала. Свака књига о родитељству ми је саветовала да треба да носим дете по цео дан (тачније, саветовала је да треба да желим да носим дете по цео дан) и била сам убеђена да је то сулудо, али шта сам ја знала? У недостатку одлучног и гласног мајчинског инстинкта неке жене одаберу неку идеологију родитељства и чврсто је се придржавају. Ја сам дозволила да ме и мало истраумира и натера да се осећам поприлично неадекватном и неспремном.
Колико је све то заиста важно? Не много, када сагледате комплетну слику. Сада обожавам што сам родитељ и мало се сећам свих ових мука о којима пишем. И не бих ни написала све ово да нисам записала онај део “Пре него заборавим”, који ми је боцкао очи са компјутера, јер, искрено, и заборавила сам га.
Ипак, још увек ми око засузи када се сетим свих изазова које сам савладала у тих првих неколико месеци, када се сетим страха и усамљености које сам осећала када је она жена у продавници претпоставила да имам “срећу највећу”. Волела бих да сам тада схватила да је и на њено сећање утицала блага амнезија. Моје сећање још увек утиче на мене и тера ме да непромишљено изговарам свакакве безосећајне ствари. Тако да, ако вас видим у продавници како носите тек рођену бебу, сигурно вам ништа нећу рећи, али мој разнежени израз лица ће вам рећи све – да се у себи присећам својих првих месеци са бебом и да су били дивни. Унапред се извињавам за то. Али одмах да вам кажем, и ви ћете то једног дана мислити. И најбоље би било да игноришете мој поглед, обришете балице ваше бебе са рамена и купите једно паковање пелена за одрасле.
Једног раног јутра, када је моја ћерка имала једва неколико недеља, спаковала сам је у носилицу и повела са собом у куповину, што је у том тренутку за нас две био велики подухват. Она је напокон лепо спавала, будући да је имала бурну, непроспавану ноћ (а и ја с њом). Стала сам у ред за касу, носећи одстрањивач флека и пакет беби марамица, и на тренутак одлутала.
“Могу ли да видим малену?” упитало је једно насмејано лице преко мог рамена. Окренула сам се тако да би старија жена која је стајала иза мене могла да види то мало створење које је безбрижно дремало на мојој избалављеној мајици. Уздахнула је, погледала у моје крваве очи и упитала ме: “Нема веће среће, зар не?”
Искрено говорећи, осећала сам мучнину од умора. Била сам тужна због тога како смо се муж и ја препирали претходну ноћ док је мала плакала, насекирана што још није вратила тежину коју је имала када је рођена и помало избезумљена због тога што ми је цео живот претумбан, толико да нисам знала да ли ћу икада успети да поново успоставим контролу над њим. А била сам више него забринута око те “среће највеће”. Како тачно она треба да изгледа?
За мене, а и за још много жена, са првим дететом наступио је поприлично тежак период и то из миллион разлога: због болног опоравка након тешког порођаја, проблема са дојењем, бебиних грчева, тензије са партнером, проблема са спавањем. И без свих тих проблема, тешко је само по себи. Једна моја пријатељица је лепо једном рекла: “Знала сам да ће бити тешко, али нисам знала колико ће то “тешко” заиста бити тешко”. Сви смо ми замишљали да ће то бити низ ситуација као из неког ситкома, без обавезног разрешења на крају сваке епизоде, али бар да ће бити оних момената који указују да ће на крају, упркос свему, све бити у реду, јер живот је леп. И поприлично сам сигурна да је неким људима родитељство баш тако, али за већину нас и није. За већину нас, није “добро” тешко, већ “лоше” тешко, са осећајем да ти се нешто баш лоше дешава.
Али, да ли се неко заиста сећа свих тих мука? Ја се не сећам. Знам да је тако било, јер се сећам да сам то изговорила наглас и зато што сам пре скоро три године написала претходни пасус, док ми је беба спавала на рамену, а документ назвала “Пре него заборавим”. Од тада, мој ум и тело су изменили моје сећање на тај период и од њега направили филм о родитељству попут неког упутства за савладавање кунг-фуа. Умор, хормони, носталгија и кратко памћење су претворили тај дуг период у низ немих видео клипова, подвучених нежном симфонијом пуном љубави коју сад осећам према мојој ћерки и скројили причу о томе како је на крају све испало како треба.
Све у свему, захвална сам што постоји тај механизам. Попут хормонске магије која отупи наша сећања на болни порођај, “природна монтажа” првих месеци мајчинства је веома практична и терапеутски делује на нас. Због ње могу са осмехом да гледам фотографију ћеркице када је имала само недељу дана, иако ме тог дана пробудила у хистеричном плачу само сат времена након претходног храњења, па сам намазала изгрижене брадавице кремом и, потпуно исцрпљена, помислила да човека због којег сам до скоро облачила секси доњи веш питам да изађе и купи пелене за одрасле, јер сам још увек крварила од порођаја. И због тога смо спремне да створимо брата или сестру за малог тиранина због којег смо, тог изразито фотогеничног дана, били истински несрећни.
Та бенигна заборавност има и несрећну последицу – то што нас чини још мало усамљенијим него што већ јесмо, јер нико с ким разговарамо – ни наше мајке, ни другарице са бебама, ни педијатри – не могу да се сете свог искуства да би нас у потпуности разумели.
Понекад ова омашка у памћењу постаје опаска попут оног питања госпође из продавнице о “срећи највећој”, о којој говори и први део књиге Гленом Мелтон “Don’t Carpe Diem”, о старијим женама које је спазе како се бори са троје деце на каси у продавници и кажу јој да “искористи сваки тренутак” са њима (чиме показују сопствену амнезију о таквим тренуцима и учине да се прималац тог савета осети кривим). Често је тај прекид у памћењу суптилнији и дешава се у разговору са људима који нас заиста познају, људи чије мишљење ценимо. Ја сам имала подршку групе жена које су биле искусне маме и којима сам увек могла да се обратим за савет. Не знам шта бих радила да није било њих. Ипак, док су одговарале на безброј мојих питања, имале су поприличних потешкоћа да дају кохерентне, доследне одговоре на питања која су се односила на јединствени универзум оних месеци када је њихово мајчинство почело.
Ево примера осећања за које знам да сам искусила, али данас не могу да га осетим. Једне ноћи, након дуге борбе са уплаканом бебом, која иначе није била таква, изненада сам схватила да су нечије бебе све време такве. Кроз мене је прошла тиха језа, јер сам помислила да се тако осећају ратни затвореници. С кнедлом у грлу сам се окренула ка мужу и изјавила: “Помисао да имам дете које све време има грчеве ме ужасава.” Сад помислим на тај тренутак и не могу да схватим тај свој осећај да ми дете које константно плаче ствара толики страх. Али у том тренутку, то ми је изгледало као ноћна мора са којом нисам била у стању да се изборим.
Зашто? Па, као прво, тешко је да се сетиш како је неиспаваност тешка онда када ти се више не дешава да не успеваш да украдеш сат времена сна на дан. Друго, и то доста људи може да потврди, тешко је да објасниш колико дечји плач може да буде узнемирујућ. Мој страх од бебе са грчевима оне ноћи када ми је мала дречала на уво била је у том тренутку одлична илустрација, иако ми је сада тај осећај стран.
Ипак, нешто у вези са мајчинством бацило је сенку на свет и тај плач учинило још страшнијим. Сада вероватно мислите да говорим о постпорођајној депресији, али моје муке нису изазвале неку посебну забринутост када сам отишла на редовну проверу код гинеколога шест недеља после порођаја. Једно време сам и размишљала да ли сам заиста закачила ту постпорођајну депресију, али сам схватила да ми такво размишљање уопште неће користити.
Немојте ме погрешно схватити – сматрам да је то веома реалан проблем и да треба потражити помоћ ако сматрамо да болујемо од постпорођајне депресије. Међутим, проблем је када се постпорођајно стање само по себи сматра нормалним, осим ако мајка већ нема неко ментално обољење које утиче на њен доживљај свега. Постпорођајни период никада није нормалан, већ невероватан, ужасно компликован. У различитим тренуцима и за различите људе, то искуство је и претешко и пресрећно и застрашујуће и прелепо и збуњујуће и дирљиво и ужасно.
На наше расположење – у нормалном и “ненормалном” облику – утичу разни интерни, али и екстерни чиниоци. Када је у питању постпорођајно расположење, интерни чиниоци су непредвидиви. Ја сам први пут осетила ту мрачну узнемиреност још када су ме, после порођаја, возили низ ходник ка мојој соби. Нестала је та узнемиреност након неколико сати, али сам у том периоду схватила какве језиве биохемијске силе, над којима ја немам никакву контролу, јуре мојим телом.
После годину дана посетила сам пријатељицу која се управо породила и затекла је уплакану од среће који је осећала због љубави према својој беби и мужу. Једна моја пријатељица је лепо то описала: “Мајчинство је попут ролеркостера. Сви осећамо исто, али неки људи се смеју и поскакују од среће, док други плачу од страха.“
Међутим, много је лакше предвидети како ће екстерни чиниоци утицати на ваше расположење. Ако сте особа која живи у тренутку и решава проблем “успут”, ваше време проведено са бебом ће највероватније бити зен. Али, ако сте неко попут мене, ко воли да јој је дан унапред испланиран, и волите да знате када ћете радити а када се одмарати, онда ћете вероватно бити незадовољне, исфрустриране, а можда чак и депресивне. Можда ћете и заплакати на крају дана када схватите да ништа нисте постигле сем да машину напуните вешом, који се сад полако буђа у машини, јер је дете одлучило да се много раније пробуди из поподневне дремке. Можда ћете се чак и безразложно изнервирати када вас муж позове и каже да ће каснити пола сата са посла.
Ја сам мање била плачљива оних дана када сам успевала да позавршавам ствари по кући, када сам се осећала способно. По природи сам особа која се осећа задовољно када успе да изврши неки задатак, од почетка до краја, и то добро. Али “задатак” бриге о новорођенчету се мења свакодневно (ако не и брже), тако да је немогуће бити задовољан савладавањем нових вештина тих првих неколико месеци. Сви су ми говорили да укључим свој мајчински инстинкт, али се ја у то време још увек нисам осећала као мајка. Имала сам ја инстинкте, али то су били моји стари инстинкти који су ми говорили да скувам себи кафу и одгледам епизоду “Пријатеља” да се смирим, а то ми баш и није било од помоћи када нисам знала како да будем родитељ, посебно када су у питању биле родитељске технике са којима се нисам слагала. Свака књига о родитељству ми је саветовала да треба да носим дете по цео дан (тачније, саветовала је да треба да желим да носим дете по цео дан) и била сам убеђена да је то сулудо, али шта сам ја знала? У недостатку одлучног и гласног мајчинског инстинкта неке жене одаберу неку идеологију родитељства и чврсто је се придржавају. Ја сам дозволила да ме и мало истраумира и натера да се осећам поприлично неадекватном и неспремном.
Колико је све то заиста важно? Не много, када сагледате комплетну слику. Сада обожавам што сам родитељ и мало се сећам свих ових мука о којима пишем. И не бих ни написала све ово да нисам записала онај део “Пре него заборавим”, који ми је боцкао очи са компјутера, јер, искрено, и заборавила сам га.
Ипак, још увек ми око засузи када се сетим свих изазова које сам савладала у тих првих неколико месеци, када се сетим страха и усамљености које сам осећала када је она жена у продавници претпоставила да имам “срећу највећу”. Волела бих да сам тада схватила да је и на њено сећање утицала блага амнезија. Моје сећање још увек утиче на мене и тера ме да непромишљено изговарам свакакве безосећајне ствари. Тако да, ако вас видим у продавници како носите тек рођену бебу, сигурно вам ништа нећу рећи, али мој разнежени израз лица ће вам рећи све – да се у себи присећам својих првих месеци са бебом и да су били дивни. Унапред се извињавам за то. Али одмах да вам кажем, и ви ћете то једног дана мислити. И најбоље би било да игноришете мој поглед, обришете балице ваше бебе са рамена и купите једно паковање пелена за одрасле.
Извор:centarzamame.rs