– Један маргарин, три шоље од беле кафе млека, један прашак за пециво, брашна по потреби. Замесити тесто, ни тврдо ни мекано. Брате, баба, шта ти је “ни тврдо, ни мекано“? Сва се улепих, види!
– Па ‘нако, боже, дете – како не знаш, ни тврдо ни мекано. Него средње, да се не лепи. Додај још брашна.
– Колико је то још?
– Па још! Видећеш, знаћеш кад је доста. Осетићеш под прстима.
– Баба, ја нисам ти, ја не осећам под прстима. Мени треба рецепт, прави правцати, на граме, на децилитре, на минуте, иначе неће да ваља.
– Јесам ли тебе гајила на граме?
– Ниси.
– Нисам. И фали ли ти шта?
– Не знам.
– Не знаш. Ја знам. Ништа. Да сам ти на вагицу све мерила и на сат гледала, не би ти данас била ту.
– Шта ти пише ово овде?
– Које?
– Ово ту… побе… поде…
– Поделити на два дела! Писмена си, ваљда знаш да читаш!?
– Знам, баба, ал’ твој рукопис…
– Шта му фали?
– Ништа, само сам се одвикла…
– Од мене?
– Не од тебе, од твоје свеске с рецептима.
– Па да, ви више не записујете рецепте, све имате на тим вашим интернетима. Сутра да вам тога нестане, уштипке не би знали да поткувате.
– Баба, деконцентришеш ме.
– Где ти је кецеља?
– Која кецеља?
– Она моја, црвена. Била је ту кад сам била жива.
– Не знам, баба, можда је доле у кујни.
– Ка’ ћете да ударите плочице у кујни, шта чекате?
– Нема мајстора, баба. Ми бисмо, али нема ко да ради.
– Што сте онда склањали линолеум?
– Зато што смо мислили да ћемо да нађемо неког да нам уради плочице.
– А онај шпорет, ‘нако, на сред дворишта, кисне ли кисне…
– Не кисне, покрили смо га најлоном. Тата је хтео да га врати, али не може сам, тежак је.
– Што му онај твој не помогне?
– Зато што онај мој нема кад, мора да ради.
– Значи опет си дошла сама?
– Сама, баба.
– А деца?
– Деца – куд које. Досадно им на селу.
– Теби никад није било досадно.
– Није.
– А ни сад ти видим, није досадно?
– Није баба.
– Немој да ми уљоскаш тај миксер. И врати га после у кутију. Па у шпајз, горе скроз лево… Јеси нашла цимет? Биле су три кесице у другој фиоци.
– Нашла сам, баба.
– А где ти је отац?
– Отишо на гробље.
– У ово доба? Поподне? На гробље се не иде поподне.
– Отишо баба, да покоси мало тамо око тебе и деде.
– Лепо. Лепо од њега. Јесте, зарасли смо у коров преко главе… Шта је смешно?
– Ништа, ништа… И договорио је да бетонира.
– Шта да бетонира?
– Па све оно горе, погодио с неким човеком, да прво наспе шодер, па онда бетон.
– А што да нас бетонира?
– Па не знам баба, брате, шта мене питаш, питај њега. Објашњавао ми је где је решио да га укопамо. Ал ја не могу с њим да причам о томе. Мислим, рано ми, некако, капираш?
– Да, да… па јесте рано… тек му је седамдесет… а лепо, значи, мене да бетонира – то може и зато има мајстора, а патос у кујни што је го – то ником ништа?
– Види ти то с њим баба, богати.
– А што му ноге ‘нако отичу?
– Не знам… од врућине ваљда.
– Нека оде код доктора, реци да сам му ја рекла.
– Добро… шта ти ово пише? Значи ораси и цимет унутра, а онда их уваљам у орахе са шећером, па тако уваљане – печем?
– Тако је. Ал немој на јаку ватру, да ти не приплану.
– Шта значи “на јаку ватру“? Двеста, двеста педесет?
– Па не знам, видећеш кад крену да расту, па процени.
– Има ли баба ишта да теби није одока и нако и процени и по потреби?
– Нема. Код бабе ти је све отприлике, по осећају. Јеси орибала који пут ту рерну откако сам ја умрла?
– Јесам, баба.
– Колко пута?
– Па по потреби, шта знам.
– Знаш ти знаш, него нећеш да ми кажеш. Кад буду готове, вруће да их уваљаш у прах шећер, онако поштено, немој да штедиш. Кад се враћаш за Београд?
– Сутра.
– Спакуј па понеси деци. Све то што ти умесиш и скуваш, твој отац пола да оном кучету. Ништа не једе по цео дан, знам ја.
– Једе ноћу. Не може по врућини.
– И то знам.
– Јуче сам му смотала сармице од зеља, то воли, а може да једе и ладно, не мора да подгрева. Воли с киселим млеком.
– Није ти оно било зеље.
– Него?
– Оно су ти лиске од рена. Где си видела онолико зеље? А и зеље је мекше наоко.
– Аха. Рен, значи.
– Рен. И оно што си плевила башту, да знаш да си почупала сву паприку.
– Ја мислила да је коров, баба.
– Е благо мени… Смањи ту ватру мало да ти не приплану. Јеси спаковала миксер? У кутију? Тај миксер је твој вршњак, знаш… А кифлице, могу дуго да ти трају. И издашне су. А шта ти би да их месиш по овој врућини?
– Не знам, дошло ми нешто.
– Није ти дошло нешто, него ти баба на ум пала. Мене си се сетила, признај.
– Па јесте…и то… јесам… мало.
– Ако, ако… Ето видиш… гледам те нешто и све мислим… Ништа ти не фали. Ни много тврда, ни много мека. А можеш и дуго да потрајеш. Па је л’?
– Па јесте, баба. Ваљда.
Аутор: Даниела Бакић, Дуда
Divno Dudo!
Расплаках се. Тако емотивно, исприповедано некако уједно и бираним речима и одокативно. На ивици живота и смрти, једне породице, једне епохе, једне филозофије живота.