Није добро када родитељ не тражи ништа за узврат. Родитељ који цени себе треба да очекује захвалност.
Не дозволите да вас нико подразумева, чак ни сопствена деца.
Идеална слика заправо изгледа овако: родитељ пружа из љубави, а дете прима са захвалношћу. Тада су сви срећни, то је слика хармоније која испуњава срца свих укључених, има тенденцију да траје и да обоји живот најлепшим бојама.
Шта подразумевамо под тим да деца треба да буду захвална?
Не мислим да деца треба да за сваки пун тањир кажу хвала, већ да се према родитељима понашају тако да емитују љубав и поштовање јер тиме показују да имају свест о томе колико примају и да то што добијају вреднују и цене.
(Овде морам да се оградим од идеје да деца у знак захвалности треба да живе животом који родитељу одговара или да постане биће које испуњава родитељска очекивања. Овакви ставови представљају озбиљне поремећаје здравог односа и нема никакве везе са овим текстом.)
Како да знамо да ли је то наш случај?
Хармонија је дефинитивно угрожена, ако:
– дете родитеља упоређује са другим родитељима који ,,пружају већи ниво услуге“,
– ако дете врши притисак да добије више новца,
– ако дете користи речи као што су “то је твоја дужност” или “ти то мораш” или “сам си крив што си ме родио”
– ако не воде рачуна о својим стварима, лако троше и очекују много за себе,
– ако сматрају да је најбоље парче меса њихово право, а не леп родитељски гест,
– ако не воде рачуна да ли ће остати ручка и за тату који се последњи враћа кући,
– ако их није брига што мама већ пету сезону иде у истим ципелама са истрошеном петом, а они очекују патике од 15 000…
Како се ово лечи?
У тој ситуацији, равнотежа може бити поновно успостављена само у једном случају – ако родитељ повуче своје ,,чињење“ и инсистира на томе да све у животу треба заслужити, нешто радом, а нешто лепим поступцима.
Ако осетите да вас дете подразумева, да се понаша бахато, да ваше третира као да је његово, не двоумите се, све повуците и недвосмислено инсистирајте на реципроцитету тј. на равнотежи између давања и примања. Дајте само ако од деце примате. Ви њима скуван ручак, они вама лепу реч и склоњене тањире.
Да ли је ово помало себичан, саможив став?
Не! То је најбоље што можете да урадите за своје дете, али и за себе.
У супротном, обоје тонете. Ви губите осећај задовољства у родитељској улози и почињете да о себи мислите као о отирачу за ципеле, а ваше дете губи шансу да одрасте у добру, племениту и љубављу надахнуту особу.
Зашто неки родитељи пристају на овакав третман?
Најчешћи узрок је неко осећање кривице или недовољности, неадекватности које родитеље доводи у ситуацију да не цене себе и да онда пристану да буду третирани са непоштовањем.
Ово нико не заслужује.
Реципроцитет у давању и примању је увек веома важан, јер се у супротном губи лепота даривања, опада воља да се у томе дугорочно истраје, доброта прелази у глупост, жртва из љубави се претвара у жртву из слабости и све бива окренуто наопачке, тако да светла страна најплеменитије животне улоге, родитељске улоге, постаје сакривена од свих који су сведоци овако нездраве ситуације.
Не дозволите да оно најлепше и најплеменитије у вама, као што је родитељска љубав, бива згажено, унижено и омаловажено.
Радујем се кад помажем!
Биљана Грбовић
Извор: Личниразвој