На конференцији коју је почетком маја ове године организовала Фондација Новак Ђоковић, под називом „Родитељске перспективе: Осећања и јасне границе“ међу предавачима се нашла и Јелена Холцер, едукатор, оснивач Школе за родитеље и педагог.
Јелена је говорила о тинејџерском добу, а фокус њеног предавања био је на томе како да са својом децом у том турбулентном периоду сачувамо однос, истичући да је то наш најважнији задатак, иако већина родитеља тежи пре свега успостављању реда и дисциплине.
То, свакако, не значи да ред не треба да постоји и да га се треба одрећи, већ само да је изузетно важно да поставимо приоритете тако да они не угрозе наш однос са дететом.
Када се деца понашају лоше, кад су дрска, несарадљива, свадљива, већина родитеља размишља о томе којој би казни могли да прибегну па да се то понашање поправи. Јер, лекције су већ држали много пута и то није помогло. Остале су само казне, али као да ни оне не делују. Где је онда решење?
„Ја бих много више волела да родитељи који су често у сукобу са својом децом размишљају не на начин коју казну би могли да примене па да она делује, већ да се запитају како могу да поправе однос са својим дететом. Већ размишљањем на тај начин ви постижете много тога доброг. Сетите се да ли је ваше дете проходало са 10 месеци, са годину дана, са 18 месеци… Проходало је. Данас када је оно тинејџер то вам није уопште важно. Шта је дете добило данас из математике можда је важно у овом тренутку, али ће та оцена да прође и ускоро неће бити битно. Да ли се ви сећате шта сте у седмом разреду имали из географије? Не сећате се. Зато што то више није важно. И ако смо ми упорно фокусирани на то да дете казнимо и да га научимо памети, ми с тим дететом губимо однос. А у тинејџерском периоду када они експериментишу и свашта пробају, тај однос нам је драгоценији од било које оцене.“ – каже Јелена Холцер.
Она додаје да се период адолесценције свакако поклапа са оним периодом када деца испробавају нове ствари и чак експериментишу са цигаретама, алкохолом, па и опијатима. Ту почињу и прва права заљубљивања, а може се догодити и прво сексуално искуство. Због тога је, истиче Холцер, изузетно важно да се ми бавимо ДЕТЕТОМ, да гледамо ту ширу слику, а не да смо фокусирани на успех и постигнућа и тај један тренутак у његовом развоју.
„Данашњи дан, данашње кашњење на час, данашња оцена не треба да буду суштина, већ треба да гледамо много шире. Ви сте том детету родитељи читав живот, не само данас. Ево једног примера. Ваша ћерка, тинејџерка враћа се из вечерњег изласка. Она касни, није се јавила, а звали сте је 100 пута. Она коначно долази и шта је ваша прва реакција?Најчешће родитељи почну силно да вичу. Где си до сад!? Знаш ли ти колико је сати!? Зашто се ниси јавила!? Сад уопште немам више поверења у тебе и нећеш изаћи нигде док живиш овде!… То је прва реакција. И ма колико да сте можда у праву, ви кад вичете на своју тинејџерку, она има две могућности. Једна је да почне да се брани и да и сама подигне глас па да упаднете у још већу ватру, а друга је да се повуче и да ћути. А ако се повукла и ћути, да ли мислите да је то гаранција да се сутра неће десити иста ствар? Да ће поштовати договор? Није.“ – објашњава Холцер и одмах одговара на питање које је сигурно сваком родитељу већ на памети: А шта онда треба да урадим?
Док чекате дете да се врати, Јелена Холцер предлаже да покушате да се преиспитате шта се тачно дешава у вама, која је ваша аутентична емоција у тим минутима или сатима. Да јој се нешто није десило? Да ли је безбедна? И онда из те позиције, из тих емоција, кад се она појави, ви нећете вриштати на њу где је до сада и нећете је кажњавати што се није јавила.
„Уместо тога рећи ћете: ‘Јако сам бринула да ти се нешто није десило! Тако ми је драго што те видим и што си добро!’ Размислите. У тој реакцији ми имамо добар однос са дететом и она боље разуме и то како се осећамо и како је она томе допринела. Сигурна сам да са том реакцијом повећавамо шансе да се следећи пут она јави ако не стиже на време, јер зна да ви нисте бесни, већ само забринути.“ – објаснила је на конференцији у МТС дворани Јелена Холцер.