Једна од тежих лекција које ми родитељи треба да усвојимо на путу одрастања наше деце јесте одмеравање када и колико им треба препустити да самостално брину о себи и својим обавезама.
Иако звучи апсурдно, тачно је да се родитељи тешко одричу једног дела обавеза са ионако предугог списка. Разлог за то је што се одрастањем и сазревањем наше деце подразумева да и ми као родитељи пратимо тај развој и можемо да увидимо када је тренутак да наше до јуче малено чедо препуштамо животу који нам се чини велики и страшан, а понекад није тако.
“Када помажемо својој деци да развију одговорност, ми им заправо омогућавамо да постигну свој пуни потенцијал.” Недавно сам прочитала ову реченицу која ме је подстакла на озбиљно промишљање, јер сам до тада имала врло неодређено и доста уопштено схватање утицаја одговорности на развој детета. Након тога сам почела да активно истражујем како се то све одговорност може развити код детета и шта је то што од мене зависи, а нисам тога била свесна до сада. То истраживање је довело до врло задовољавајућих и доступних алата који нам свима могу бити на располагању.
Покушајте да избегнете да радите за децу, оно за шта су сама на том узрасту способна
За почетак обратите пажњу на оно што радите, освестите оне моменте пре поласка у вртић, школу или на неку другу обавезу, радите ствари за које је ваше дете давно већ стасало. Приметите то и на глас, обратите се детету речима, “извини, ја сам сада ово кренула да урадим уместо тебе као да си још мала/мали, а ти си већ довољно велика/велики да ти за то није потребна моја помоћ”. Овим приступом дајете детету прилику и дозволу да се осети одраслим, као и да у будућности само примети када се понашате на тај начин.
Креирајте списак шта све може
Заједно направите списак свих послова које је дете у стању да уради само. Потрудите се да на том списку заиста буде оптималан број ствари, како би се дете осећало довољно одрасло и зрело, али не преплављено бројним обавезама које би требало да преузме.
Кад тако креирате списак, прегледајте га и разговарајте о њему, питајте дете које од тих послића је спремно само да преузме, а за које ће му бити потребна подршка. Бирајте на одређени период која од ставки ће вам тада бити приоритет, како би се временом усталила и онда једну по једну укључујте у свакодневне рутине .
С времена на време ревидирајте садржај списка и уколико постоји потреба уклоните или додајте нове ставке.
За шта су деца способна на ком узрасту када су кућни послови у питању
2- 3 године
● да затегну свој кревет
● да убаце прљаву гардеробу у корпу
● да сами однесу ствари до корпе за смеће
● одложе чисту гардеробу на место
● да вам помогну око сортирања гардеробе за прање (прилика да вежбате разликовање боја)
● поспреме играчке
4-5 година
● поставе на сто прибор за јело
● очисте и распреме играчке
● одложе чисту гардеробу на место
● поспреме неред у својој соби
6-9 година
● усисавање
● одлагање судова након прања
● помагање око соритрања, слагања и одлагања чисте гардеробе
● заливање биљака
● враћање нагомиланих ствари на предвиђена места
10-12 година
● припрема једноставнијих оброка
● одношење смећа
● брисање подних површина
● помоћ око послова у дворишту
Атмосфера у којој су грешке прихватљиве
Пропусти, заборављања, грешке ће се дешавати сигурно, јер је то неизбежно. Зато што сви грешимо, јер на тај начин и учимо. Допустите својој деци да погреше, када им последице те грешке неће нанети неку велику штету и неће их угрозити.
Уколико у свом дому направимо атмосферу у којој су грешке нешто што се прихвата и из чега се учи, након чега охрабрујемо своју децу и показујемо веру у њихове способности и квалитете, стварамо плодно тло за конструктивне разговоре у којима ћемо заједно тражити боља решења да се исте грешке не понављају.
Наша тежња да своју децу учинимо што независнијом и самосталнијом не чини нас лењим родитељима којима није стало, напротив, на тај начин им дајемо ветар у леђа да сами опробају своје снаге и открију колико могу…
Старањем да нашу децу на време опскрбимо потребним животним вештинама им дајемо могућност да једног дана буду зреле и самосталне особе којима није потребно константно присуство родитеља који ће се уместо њих суочавати са животним изазовима. Знаћемо да смо урадили добар посао оног тренутка када себе учинимо непотребним.
Аутор: Александра Крстић-Јовић, мастер педагог