Jedna od težih lekcija koje mi roditelji treba da usvojimo na putu odrastanja naše dece jeste odmeravanje kada i koliko im treba prepustiti da samostalno brinu o sebi i svojim obavezama.
Iako zvuči apsurdno, tačno je da se roditelji teško odriču jednog dela obaveza sa ionako predugog spiska. Razlog za to je što se odrastanjem i sazrevanjem naše dece podrazumeva da i mi kao roditelji pratimo taj razvoj i možemo da uvidimo kada je trenutak da naše do juče maleno čedo prepuštamo životu koji nam se čini veliki i strašan, a ponekad nije tako.
“Kada pomažemo svojoj deci da razviju odgovornost, mi im zapravo omogućavamo da postignu svoj puni potencijal.” Nedavno sam pročitala ovu rečenicu koja me je podstakla na ozbiljno promišljanje, jer sam do tada imala vrlo neodređeno i dosta uopšteno shvatanje uticaja odgovornosti na razvoj deteta. Nakon toga sam počela da aktivno istražujem kako se to sve odgovornost može razviti kod deteta i šta je to što od mene zavisi, a nisam toga bila svesna do sada. To istraživanje je dovelo do vrlo zadovoljavajućih i dostupnih alata koji nam svima mogu biti na raspolaganju.
Pokušajte da izbegnete da radite za decu, ono za šta su sama na tom uzrastu sposobna
Za početak obratite pažnju na ono što radite, osvestite one momente pre polaska u vrtić, školu ili na neku drugu obavezu, radite stvari za koje je vaše dete davno već stasalo. Primetite to i na glas, obratite se detetu rečima, “izvini, ja sam sada ovo krenula da uradim umesto tebe kao da si još mala/mali, a ti si već dovoljno velika/veliki da ti za to nije potrebna moja pomoć”. Ovim pristupom dajete detetu priliku i dozvolu da se oseti odraslim, kao i da u budućnosti samo primeti kada se ponašate na taj način.
Kreirajte spisak šta sve može
Zajedno napravite spisak svih poslova koje je dete u stanju da uradi samo. Potrudite se da na tom spisku zaista bude optimalan broj stvari, kako bi se dete osećalo dovoljno odraslo i zrelo, ali ne preplavljeno brojnim obavezama koje bi trebalo da preuzme.
Kad tako kreirate spisak, pregledajte ga i razgovarajte o njemu, pitajte dete koje od tih poslića je spremno samo da preuzme, a za koje će mu biti potrebna podrška. Birajte na određeni period koja od stavki će vam tada biti prioritet, kako bi se vremenom ustalila i onda jednu po jednu uključujte u svakodnevne rutine .
S vremena na vreme revidirajte sadržaj spiska i ukoliko postoji potreba uklonite ili dodajte nove stavke.
Za šta su deca sposobna na kom uzrastu kada su kućni poslovi u pitanju
2- 3 godine
● da zategnu svoj krevet
● da ubace prljavu garderobu u korpu
● da sami odnesu stvari do korpe za smeće
● odlože čistu garderobu na mesto
● da vam pomognu oko sortiranja garderobe za pranje (prilika da vežbate razlikovanje boja)
● pospreme igračke
4-5 godina
● postave na sto pribor za jelo
● očiste i raspreme igračke
● odlože čistu garderobu na mesto
● pospreme nered u svojoj sobi
6-9 godina
● usisavanje
● odlaganje sudova nakon pranja
● pomaganje oko soritranja, slaganja i odlaganja čiste garderobe
● zalivanje biljaka
● vraćanje nagomilanih stvari na predviđena mesta
10-12 godina
● priprema jednostavnijih obroka
● odnošenje smeća
● brisanje podnih površina
● pomoć oko poslova u dvorištu
Atmosfera u kojoj su greške prihvatljive
Propusti, zaboravljanja, greške će se dešavati sigurno, jer je to neizbežno. Zato što svi grešimo, jer na taj način i učimo. Dopustite svojoj deci da pogreše, kada im posledice te greške neće naneti neku veliku štetu i neće ih ugroziti.
Ukoliko u svom domu napravimo atmosferu u kojoj su greške nešto što se prihvata i iz čega se uči, nakon čega ohrabrujemo svoju decu i pokazujemo veru u njihove sposobnosti i kvalitete, stvaramo plodno tlo za konstruktivne razgovore u kojima ćemo zajedno tražiti bolja rešenja da se iste greške ne ponavljaju.
Naša težnja da svoju decu učinimo što nezavisnijom i samostalnijom ne čini nas lenjim roditeljima kojima nije stalo, naprotiv, na taj način im dajemo vetar u leđa da sami oprobaju svoje snage i otkriju koliko mogu…
Staranjem da našu decu na vreme opskrbimo potrebnim životnim veštinama im dajemo mogućnost da jednog dana budu zrele i samostalne osobe kojima nije potrebno konstantno prisustvo roditelja koji će se umesto njih suočavati sa životnim izazovima. Znaćemo da smo uradili dobar posao onog trenutka kada sebe učinimo nepotrebnim.
Autor: Aleksandra Krstić-Jović, master pedagog