Педагог Снежана Голић наш је стручни сарадник и стручњак са дугогодишњим искуством у раду са децом, родитељима и свима који су укључени у васпитно-образовни процес, од јасненог узраста, па све до уписа на факултет. Била је педагог у предшколској установи, у основној и средњој школи, а сада је власник развојног центра за децу и одрасле „Фактор“ у Новом Саду.
Сигурни да има искуство које је потребно да би коментарисала тренутно стање у нашем образовању, замолили смо је да нам каже:
Да ли је образовање у Србији данас тамо где би требало да буде и зашто није?
Ево и њеног одговора:
За разлику од некадашњег времена, данас су срушене многе предрасуде и митови, проток информација је бржи и шири, а свет се мења на дневном нивоу. Рекла бих да се просвета промена уплашила више него друге професије и то истиче сувише јавно за мој укус, уместо да интензивније тражи одговоре на новонасталу ситуацију.
Некада је била поштована цела професија са свим својим представницима, данас смо причу индивидуализовали на конкретне особе које ценимо или не, без обзира на то да ли су они учитељи, лекари, адвокати, архитекте… Ја сам срећна због тога. Нема више „одрађивања“ без проблема. Ако у просвети не остављаш „срце на терену“ онда је лакше радити у руднику, него у учионици одржати ауторитет. Сви су много захтевнији.
Мит о компетентности због саме дипломе је пао у воду, неке колеге су се снашле, неке нажалост нису. Као што је у родитељству најважнији модел који носимо у себи, тако је и у просвети.
Предавач данас има тежак задатак да стане „на црту“ Гуглу и интернету. То није лако и захтева изузетно висок ниво социјалне интелигенције и самопоуздања. Знање није упитно – наставници га свакако поседују.
Лоша и тужна медијска слика која је обавила просвету, а потекла је баш из наших неискусних редова, штети свима нама. Здравство и правосуђе, на пример, то себи нису дозволили и не износе јавно унутрашње проблеме своје струке, већ захтевају поштовање од јавности. Боље би било да препишемо од њих. Пуно наших колега апсолутно држи конце у својим рукама и ради свој посао без великих утицаја родитеља, директора, Министарства… Поштено, поносно, храбро, професионално. Њихове приче да су деца добра, да напредују, да побеђују, да родитељи успешно сарађују, медијима су досадне. С друге стране јавна критика система, директора, Закона, а посебно родитеља, увек је радо читана.
Тај зачарани круг је довео до општег сажаљења просвете и просветара, што ме изузетно љути. Моји родитељи су професори у пензији, одрасла сам уз осећај поноса на ту чињеницу. И данас се осећам поносно и способно да утичем на овај све. Далеко од тога да сам једина, школе су пуне поносних, стабилних, утицајних појединаца, али они не пуне редове полуцрне хронике у којима се сахрањује поштовање просвете, па су и мање су видљиви.
Уколико анализирамо образовно-васпитне системе у иностранству схватићемо да сви имају врлине и мане, али да један емпатичан, а јак наставник мења животе деце драстично својим делом, док неком другом наставнику деца нису запамтила ни име…
То је просвета, тешка и предивна.
Било би кориснo сузити обим градива и више се посветити примени стечених знања, као и упознавању деце са каналима којима ће доћи до детаљнијих информација када им у животу затребају или се заинтересују и обучавати децу како те изворе квалитетно да користе, јер живимо у добу неизбежног перманентног образовања у свим подручјима рада.
Развој аргументованог критичког мишљења код ученика морао би бити приоритет ако желимо боље сутра. Као што видите, студенти бране Универзитет од професора који су, можда, пристали да потпишу плагијате. На младима свет остаје, а младе неко мора да научи да мисле и да се боре за себе, а на да слушају као што су учили нас, па ево докле смо дошли.
Изузетно ценим дечје слободно време и ваннаставне активности, бављење спортом, а не домаћим задацима до бесвести, било би ми драго да укинемо 45 сати недељног рада за ђаке.
Сматрам ризичним и „монопол над мозгом детета“ који има учитељица четири године и то без озбиљног надзора. Комбиновани завршни тест гуши све претходно наведено.
Потребно нам је тестирање наставника и провера колико познају Закон, Протоколе, Правилнике и сл, јер многи не схватају да их Закон штити, не користе га правилно.
На крају сви знамо да има доста сегмената који могу бити бољи, али школа и данас „има кичму“ и није за жаљење, док неки неснађени појединци – јесу.