Кад би у некој фиктивној драми, изнебуха, на позив свих који су ових дана изговарали његово име, Добрило Ненадић физички оживео ‒ а духовно је живахан стално ‒ и био гост на једној, рецимо, књижевној вечери, на Коларцу, на пример, сигурна сам да би ретко ко свратио. Разлог је једноставно сагледив ‒ удружење полицајаца које је скренуло пажњу на дело српског писца двадесетог века није читало оно што је Ненадић написао, јер да јесте, не би скретало пажњу на њега на овај начин.
Многи озбиљни познаваоци језика и књижевности углавном су одлучили да овој теми не придају много значаја, подразумева се и зашто, али како су се неки од њих ипак усудили да овај прећутни договор прекрше, можда их треба следити, не да би се одбранио један писац, већ да би се одбранила једна мисао.
Да би се та мисао разумела, треба разумети како се јавила идеја ‒ и коме ‒ да се књижевност брани од једног писца, и да се ђаци бране од књижевности. У допису који садржи бројне језичке грешке скренута је пажња на сумњиви текст што доноси ласцивне и, наводно, морално неадекватне украсе, а они могу бити оштар нож младом човеку у тренуцима док се припрема за живот. Шта је претпоставка оваквог исказа? Раскошан свет књижевног текста, нарочито једног цењеног и награђиваног романа, сводив је на неколико детаља који нису нужно рефлексија пишчеве поетике, не чак ни филозофије главног јунака ‒ иза чијих се ребара писац сакрио ‒ већ једне перспективе која се укршта с другим тачкама гледишта. Дакле, главна жила овог исказа сугерише да је аутор дописа слабашан херменеутичар и да не познаје основна правила тумачења књижевног текста. Међутим, оно што тај аутор даље не зна ‒ нема више много везе с књижевношћу, већ са животом и зато би дворана у којој Добрило Ненадић данас говори ‒ била скоро празна, јер нису се неуки мислиоци заинтересовали за књижевност, па књижевност поправљају, већ су незаинтересовани за живот, па га кваре.
Зато је важније питање: коме се ова идеја јавила, и одговор треба тражити ‒ не у одређеном занимању или струци, већ у типу личности, јер се јавност поделила не у складу са својим образовањем, већ са оним што у себи носи. Тако су допис подржали и врло учени људи, неки од њих су професори хуманистике, те би снисходљив однос према њима произвео даље неразумевање, ако би, уопште, ико иког ‒ желео да схвати.
У овом допису ‒ заправо ‒ крије се скоро нагонски импулс да се обезвреди племенита мисао, јер у допису ниједне племените мисли ‒ нема, а нема је зато што овим импулсом који је потекао као магма влада једна необична законитост: животом се не треба бавити, јер је живот прљав. Како изводимо овај закључак? Тако што читамо претпоставке ‒ писац је лош, јер говори о лошем у људима, тиме подстиче на лоше и чини својеврсно зло. Треба проводити време не би ли се одбациле овакве мисли и не би ли се читаоцима ‒ у овом контексту: младим људима ‒ живот представио у другачијем светлу. Међутим, проблем с таквим светлом је што се испод њега чкиљи и не види добро, а не види се оно што кривудави ум не разабире насилу ‒ модерном васпитању, данас, недостаје стрпљење.
Симпатични полицајци који су се окомили на један несаломиви књижевни дух не разумеју структуру пажње која је неопходна да би се разумело уметничко дело и ‒ једно дете, јер онако како су разумели Доротеја, а нису му се ни примакли, покушаће да разумеју оне које од књижевности бране ‒ своју децу. Пошто претпостављају да је овај роман саткан од тек неколико грубих речи, шта ли такви људи раде онда кад чују да њихово дете можда изговара неколико било каквих речи у којима могу наслутити тек обрисе значења? Протерују га из свог емотивног дома и закључавају врата, или пишу дописе испод којих се ни не потпишу?
Овај занимљиви догађај који је принципијелно покушао доскочити оном што му је остало мимо шака, показао је ‒ и можда је то добро ‒ духовну скромност и скоро беду неких наших саговорника. Кад помислимо да смо сачували какав-такав поредак и разумели где је коме место, за катедром или с оружјем, појави се неко ко слику поквари, па потврди да је бити непажљив равно томе да се буде страшан и груб, да се други толико посече, да се крв ни не примети.
Зато не треба бринути за Доротеја, на њега је књижевни ореол одавно стављен. Плаше плава похабана одела испод којих се не уме прочитати ‒ не висока књижевност, већ детињство.