У новом разговору са педагогом Снежаном Голић отварамо тему „проблематичне деце“, оне која су нам увек трн у оку и од које често и лако одустају сви – родитељи, наставници, педагози. Могу ли се ствари променити и да ли је задатак школе да те промене покрене, како успостваити сарадњу између родитеља и наставника, нека су од питања на коле нам Снежана даје одговор.
Имате искуство у раду са предшколцима, основцима и средњошколцима. Да ли се већ у раном узрасту може наслутити које ће дете израсти у „проблематично“ и који су то симптоми које треба на време препознати и реаговати?
Не може се наслутити које дете, јер већина греши – они су само деца, али се може са 99% сигурности знати чије дете ће трајно имати проблеме кроз живот, често можемо знати и прецизно које проблеме. Да се историја понавља важи и у овом случају. На пример, пет дечака, заједно уради нешто недопустиво. Обавестимо родитеље. Неки „долете“, друге чекамо две недеље, неки минимализују проблем и чекају да проблем порасте, па да решавају и схвате озбиљно, други гасе и назнаке пожара, неки улазе у школу са ставом „само да видим на кога да свалим кривицу“, други одмах анализирају како су могли боље да посаветују своје дете… Некоме помогнемо више, некоме мање. Кроз време, ми их све заједно испратимо, а проблем остаје њиховим родитељима и њима, а у најтежим случајевима и целом друштву. И то је сурова реалност.
Дете које родитељи постављају на трон, како другачије у том узрасту него неосновано, касније има проблем да са трона сиђе, а друштво има нулту толеранцију на квази принчеве и принцезе, што је болно. Затим разноразне пречице до популарности, као и узимање на силу онога што нам не припада касније ствара читав низ проблема, јер и од јаког увек има јачи и агресивнији. Проблем је и када деца израстају у перфекционисте, не поносе критику, од пораза се предуго опорављају… има пуно сигнала да ће настати пожар.
Улога школе је последњих година, па и деценија, веома актуелна тема. Многи се ограђују од оног васпитног дела, сматрајући да су наставницима везане руке и да образују, а камо ли да васпитавају. Да ли је баш тако?
Јуче је мој син тражио да му спакујемо јабуку, јер је наставница музичког рекла да, ако једу воће имају више снаге за фрулу, па је хтео да покупи који поен код ње. Његова учитељица је на сваком родитељском причала о опасностима Инстаграма и сада, у 5. разреду, само двоје деце има налог.
Ћерка све око себе исправља када у набрајању ставе прво себе, јер је њена васпитачица Лела рекла да „и ја“ ставе на крај.
Нека деца своје предаваче ни не спомињу.
Деца су наше највеће судије. Ко од просветара то заборави, мали ће му бити град у ком живи, када деца порасту и дочекају их на својим радним местима за коју годину.
Закон је коректан, само би требало у појединим деловима да буде прецизнији, али је ипак добро што не дозвољава да деца тумарају улицама без надзора јер их је неко избацио са часа, не дозвољава да ненајављена контролна вежба буде на свака два часа, јер Пера са свим јединицама и апсолутно незаинтересован за школски успех неће да се смири. Наставници не смеју да туку ђаке, то су обично и радили они који су под дејством алкохола. Жао ми је што је то по мишљењу многих био једини начин да се успостави стабилан систем, јер то није истина.
Сарадња наставника и родитеља је свакако кључ успеха у одгајању здравог и успешног младог човека. Како је створити кад влада огромно неповерење и често презаштитнички став родитеља према деци?
Чини ми се да су потребне обавезне редовне едукације за родитеље, које организује школа, у сарадњи са сродним институцијама, где се изостанак скупо плаћа. Пробрана педагошка сазнања, разумљиво пренета родитељима решила би доста проблема, јер би им под број један појаснила да евентуални проблем, који неумољиво расте сваки дан, имају они и њихово дете, а ми остали смо „у пролазу“.
Родитељи су се у овој транзицији са традиционалних на нове приступе, прилично изгубили. Из мог искуства, већина родитеља промени размишљање након едукација.
На пример, једној мами која угађа превише сину, понекада је довољно рећи да ће га девојка сигурно оставити ако јој не буде дао јакну када јој је хладно, јер није навикао да чини нешто за другог а на своју „штету“. Родитељу насилника треба рећи да му сина вребају старији ђаци и да је важно да се примири… што је обично истина.
После другог недоласка родитеља, по позиву из школе свакако је добро обавестити родитеље да ће се укључити Центар за социјални рад због занемаривања детета.
Који су ваши „трикови“ којима се служите да допрете до оне деце коју је тешко мотивисати на рад и дисциплину и оних родитеља који верују да није до њих већ је крив систем?
Отварам прозор у даљу будућност када год могу. И родитељима и деци. Добро је наводити их да пронађу своје циљеве, да ми опишу писмено где су 2030. ставе све на папир, добро погледају, а затим од мојих досадних и упорних питања одбране свој план. Како? Колико? Када? Зашто? Свима је то тешко, и деци и родитељима, али их активира да мисле, анализирају и обећају себи, мени, свом одељењу, детету, мужу… пробуде се. Понекада не успем, нажалост, али ретко.
Успех рађа мотивацију, а неуспех је гаси. Водим се тиме да је мој посао да успех у неком облику дође до сваког детета, па да видимо да ли та инспирација ради. Деси се и да не ради, тада тражимо узроке. Етикете које деца донесу из породице или нижих разреда да су спори, лењи, стидљиви, проблематични… често су узрок престанка било какве борбе за успех. Другим речима нека деца су се прерано помирила са неуспехом и тешко их је покренути, а етикете одлепити, али није немогуће. Они увек кажу „ја нећу и не желим“, а не „ја не могу“ . Можда ћете се изненадити али етикете најбољи, најпаметнији, најважнији су још теже за ношење.
Савремено друштво и начин живота донело је много тога доброг, али и лошег. Које су лоше стране модерног живота, то сви знамо – недовољно времена за породицу, дигитализација свих сфера живота, што опет доводи до тога да је деци све на дохват руке и не морају да памте информације. Како све те недостатке претворити у предности и како на часу и код куће технологију искористити у корист детета?
Интернет је прилика за напредовање назадовање, али и уклапање у друштво. Важно је да деца препознају разлику, иако ће највероватније користити и добре и лоше садржаје. Добијање одговора на клик је заиста прилика за лако и доживотно учење и обнављање знања. Важно је деци показати како се путује кроз знање и свет коришћењем интернета. Затим, иако се не виђамо са децом због посла некада и по читав дан, видео-позиви и срце стикер на Виберу, могу мало да ублаже међусобно недостајање. А радујем се и могућности да видео-позивом или сликом потврде где су и са ким.
Можете ли нам дати неки занимљив пример из ваше праксе, како сте решили неки наизглед нерешив проблем?
Ево један улични. Мој супруг је сину донео лопту са Купа шампиона. Ваљда је то био најпожељнији поклон међу дечацима тих дана. Понео је и позајмио дечацима на игралишту, а њих четворица су однели/украли лопту. Сазнала сам да су родитељи дечака који је лопту однео агресивни и да су већи део дана под дејством марихуане, да имају четворо деце и да су деца изузетно васпитно запуштена и да је боље да ни не покушавам сарадњу са њима. Позвала сам маму, која је тврдила да лажно оптужујем њено дете и да не зна о чему се ради, спустила ми је слушалицу. Очекивала сам то. Послала сам јој смс: „Лопта није важна, али порука коју шаљемо деци јесте. Деца од 11 година не могу бити лопови, али могу постати лопови. Још једном вас питам, да ли ћемо нашим синовима послати поруку да смо ми одрасли неспособни и да не можемо да нађемо лопту, откријемо истину? Они ће то протумачити као дозволу да се узме нешто туђе, разумљиво. И ваш син и мој син. Оптужила сам Вашег сина, то није мала ствар, не можете то тек тако оставити по страни. Морате некако реаговати не због мене, него због њега.“ Добила сам одговор: „У праву сте, помоћи ћу да нађемо лопту“. Сутрадан је сина са лоптом послала на игралиште.
Многи ће рећи утопија, а ја вам кажем да највероватније нису ни пробали, у старту су одустали…