Otkako sam se, leta 2017. vratila u Srbiju, imam direktan uvid u obrazovni sistem ovde. Jedna od prvih stvari koje sam zapazila je to koliko se nastavnici (iako ne svi) žale na đake. Da su nemotivisani, da ih ništa ne interesuje, kao da čitav proces motivacije zavisi samo od dece.
Pitam se da li ti nastavnici koji primećuju manjak motivacije kod dece i koje to brine, ikada razmišljaju o tome šta oni mogu učiniti da se stvar promeni? Ili da li su ikada pomislili na to da možda i oni sami doprinose demotivaciji đaka u učionicama?
Kao pedagog, verujem da je prvo pitanje koje nastavnik treba sebi da postavi – da li ja delujem motivisano za posao koji obavljam? Kada bih pogledao snimak sa jednog svog časa, da li sam ja nastavnik kakvog bih poželeo sebi kad sam bio đak? Ova pitanja su refleksivne prirode. To je nešto čemu se uče nastavnici na zapadu – da razmišljaju o sebi i o tome kako oni utiču na sve što se događa u učionici i školi, pa i šta mogu uraditi povodom toga.
Po onome što čujem od dece, a i sama sam imala prilike da vidim, nastavnici neretko ulaze u učionicu uglavnom smrknutih, a u najboljem slučaju ravnodušnih izraza lica. Dešava se da ne izgovore ni „dobar dan“ već pozdravljaju decu sa “otvorite knjige na strani…“.
Deca, koja imaju prirodni urođenu potrebu za učenjem, koja u prvom razredu vole školu i raduju joj se, kasnije tvrde da su časovi dosadni, da nastavnici pričaju monotonim glasom, da je škola „smor“ (što sam imala priliku da čujem u toku onlajn nastave).
Moje dete se, kad je krenulo u školu u Srbiji, iznenadilo što većina nastavnika čak ni ne pita decu kako su provela raspust. Šta više, jednom mi je rekao da je jedan nastavnik prokomentarisao nešto poput „baš me briga šta ste radili na raspustu, imamo da učimo“.
Nemoguće je da se jedna osoba oseća prijatno ili motivisano u prisustvu osobe koja deluje nemotivisana za sopstveni posao i nezainteresovana za nju samu kao jedinku. Meni ja jako žao što se nastavnici osećaju necenjenim od društva. Što nemaju položaj koji bi trebalo da imaju. Ali deca, đaci nisu krivi za to. Ni što su plate takve kakve su. Ni što se radi na određeno. Ni što ih ima 30 u odeljenju. Ni što je neko primljen preko veze, a vi u toj školi radite mnogo duže i imate bolje kvalifikacije. Đaci nisu krivi što je toliko nastavnika koji moraju da trče iz jedne u drugu školu da bi imali pun fond.
Đaci, deca su samo odraz društva.
Kad mi, prosvetni i pedagoški radnici, počnemo da se ponašamo motivisano u učionicama, kad pokažemo da nam stalo do dece kao ljudskih jedinki, da nam je naš predmet važan i da želimo da ga predajemo na interesantan način, tad će se, možda, i đaci promeniti.
Ne tražite trenutak kada ćete đake uhvatiti u neznanju, nego pokušajte usaditi u njima ljubav prema znanju i saznanju bez obzira na sve što se dešava u državi. I vama će biti bolje, a i đacima. Videćete kako će se stvari menjati. Ne možete, doduše, očekivati da će to toga doći preko noći. Ali polako, ako budete sebe menjali, menjaćete i one oko vas.
Svako dete ima pravo da ima loš dan, ili loše dane ili da izgubi zainteresovanost.
Jedna profesorka iz veoma popularne i tražene srednje škole mi je rekla da su joj đaci rekli „mi vas volimo jer ste jedini nastavnik koji ima osmeh na licu u učionici“.
Ova deca nisu rekla da je vole jer im daje svima petice, ili dozvoljava da prepisuju, ili jer im ne daje domaći. Govorili su o jednoj tako jednostavnoj, ljudskoj osobini. Deca traže humanost i ljudskost, žele da osete da je nastavnicima drago što su s njima u učionici.
Bez toga, motiv će sigurno izostati. Naravno da ni to nije garancija da će svi đaci zablistati. Neće sigurno. Ali bez motivisanog nastavnika, sigurno nema ni motivisanih đaka.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i profesor engleskog. Studirala obrazovanje i pedagogiju i radila za ministarstvo prosvete u inostranstvu.