Педагог: Ово су три корака најважнија у изградњи самопоуздања код детета

јул 4, 2019

Не постоји школа за изградњу самопоуздања. Уколико нам родитељи не изграде ову веома важну особину у раном узрасту, остајемо без ње. Касније, иако није немогуће, изузетно је тешко срушити постављене темеље како би смо га изградили.

Стога веома често говорим о важности изградње самопоуздања код детета.

У наставку текста ћу вам представити неколико корака које можете подузети како би вашем детету поставили темеље за развој самопоуздања.

Први корак је похваљивање, или како ја волим да кажем охрабривање.

Похвала као таква (када дете нешто уради добро) је одлична, међутим недовољна. Уз похвалу би, увек, без изузетка требало истицати детету шта је то што је добро урадило и зашто. Наиме, није довољно рећи само „Ти си добар дечак/девојчица/! Браво!“, већ похвала мора бити праћена кораком који је претходио вашем одушевљењу, нпр. „Браво, свака част, допада ми се како си сложио/ла своје играчке, тако си уредан/на“.

Оно што је важно додати, а односи се на супротност похваљивању, то је начин на који критикујемо дете када уради нешто што није примерено. Наиме, ја стално ово понављам, али сматрам да никада није превише истаћи нешто што је од изузетне важности. А то је, да никада, али никада не критикујемо личност, већ понашање детета. Пример: “Ниси добар, смотан си, да ли си глуп, колико пута морам да ти кажем, магарче и сл.“, већ „Ти си добро дете, али то што си сада урадио/ла није примерено, погрешно је, ружно је (па понашање на које се односи критика). Уколико прекршај који је дете направило, може имати и неке последице, навести их обавезно. Уз све наведено, на крају, дати детету алтернативу како може поступити другачије у таквој, или сличној ситуацији.

Други корак, био би да дозволите вашем детету да доноси само своје одлуке, уколико и када је то могуће.

Нпр. излазите напоље и ви му бирате гардеробу, патике/ципеле… Немојте. То су одлуке које дете, чак и у ранијем развоју може безбедно само донети. Учите га када је год могуће да само доноси своје одлуке.

Трећи корак, који родитељима чини ми се уједно и најтеже пада, јесте тај да дозволите вашем детету да прихвати (разумне) ризике, како би изградило самопоуздање.

То су нпр. оне ситуације око којих се родитељи неретко „свађају“ са децом, јер „најбоље знају“. Почевши од препирки у ситуацијама када ми оцењујемо да је напољу свеже и сматрамо да дете МОРА обући нешто преко мајице коју има на себи, или тинејџера који одбија да понесе кишобран, кабаницу и слично када напољу пада киша. Ово се најчешће дешава, јер се у родитељском уму се одвија најстрашнији могући сценарио уколико дете покисне или се смрзне. До оних ситуација када дете учи кампањски, а ми мислимо да је ипак боље да учи сваки дан по мало, иако дете постиже одличне резултате начином на који тренутно учи.

Пустите их да некада преузму тај ризик, па нека и погреше. Нека се оно дете које није желело да обуче џемперић, смрзне. Следећи пут ће га само тражити. Нека онај тинејџер покисне, неће му се ништа страшно догодити. Као и онај адолесцент који одбија да олакша себи, учећи кампањски. Нека добије лошију оцену, то ће бити његово негативно искуство и само његова лична одговорност, за коју неће моћи да окриви вас, па можда и сам одлучи да усвоји ваш добронамерни савет.

Ово су, према мом мишљењу три најважнија, уједно и родитељима најтежа корака, ка изградњи самопоуздања код детета. Уколико њих успете да савладате, урадили сте огроман посао.

За крај, морам рећи да знам колико је тешко обуздати родитељску анксиозност. Оног тренутка када их донесемо на свет, програмирани смо да бринемо, али то није наш главни задатак, то је бреме које морамо носити. Наш главни задатак да од њих направимо квалитетне и самосталне личности са здравим капацитетима којима ће се водити кроз живот.

Аутор: Јелена Ивановић, Мастер специјални педагог, Едукативни центар ПОРОДИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама