Mi smo ljudi od krvi i mesa. Prepuni smo nesavršenosti i „tankih linija“. I većina nas i većina naše dece nema fizičke mogućnosti za profesionalni sport.
Neko nema visinu, nekom fali težina, nekom snaga uma, jake kosti ili čelična volja. Nekog muče tetive, meniskusi, srca, bubrezi, pluća, kolena… Dakle, priroda baš i nije na strani takvih napora KOD VEĆINE ljudi.
Ne kod manjine, KOD VEĆINE.
Kada, podelom karata, ipak dobiješ telo i volju koji se troše, a ne potroše – onda moraš da budeš jako, jako poslušan za profesionalni sport. Ako nisi poslušan prepreke su na visini problematičnoj i za Spajdermena.
A gde su deca u celoj baladi?
Deca grade svoj identitet. Okolina lepi etikete. Neke su dobre, neke loše. Jedna od opštepoželjnih je: „On obožava sport, sam traži da ide.“ U prevodu – jak i sposoban. To prija svima. A pre svega deci. Rado se deca kompletno oblepe etiketom – ja sam budući sportista.
To je odlično, deca imaju svoj svet u kom su mere tačno gde treba, idoli zvezde vodilje i vetar u leđa. Sve je dečje prenaduvano, bezopasno i zdravo.
Sve dok se ne umešaju roditelji koji kažu: Ok, ti si sportista i tačka, a ja sam roditelj sportiste. Porodično, mi smo se opredelili prateći MALO, NEISKUSNO, trenutno zdravo, DETE. Vode decu da se druže tamo gde ima teren, sa decom koja to vole, za svaki rođendan pokloni su u vezi sa određenim sportom, na televiziji u se gleda najčešće sport… U međuvremenu, sva širina ovog sveta se polako sužava na jedan sportski teren.
Ništa preduzetništvo, ništa kultura, ništa advokatura, ništa arhitektura, ni programiranje… Mali su. Sve je sport i snovi.
Balon od sapunice, nažalost, za većinu. A kada pukne, ne ostane ništa.
Pustite decu da maštaju i da se bore na polju do kog im je stalo, a vi, pravite padobran, ako se ispostavi da vam je dete među (odokativno) više od 90% populacije koja ne može da se bavi profesionalnim sportom i budu iskreno srećni tu gde jesu, iako nisu profesionalni sportisti.
Dakle, to nije maler, to je ogromna verovatnoća i tu zdrav razum i iskustvo odraslih ljudi treba da naprave padobran.
Ili decu ostavlja da zveknu na beton. Izbor je na nama.
Poređenja radi – deci, koja su zaista navučena na igrice, kada uzmeš ruter, uzeo si identitet i oni se razboljevaju psihički, pa i fizički.
Isto je i sa sportom.
Lekar, pekar, apotekar… Dete bi trebalo da može da bude BILO ŠTA!
Autor: Snežana Golić, pedagog