Проф. др Бошко Влаховић је имао прилику да дуго прати промене у образовању, да некима од њих управља и да их критички сагледава. Отуда су многи разговори које смо током година водили о образовању били драгоцени. Као ретко ко би прозирао у суштину образовних политика и реформи, али и тога како ће оне напослетку одјекнути у стварној школи. Верујем да је то, поред теоријског педагошког знања и практичног искуства, пре свега, последица ослушкивања различитих учесника у процесу и ретке способности да се са подједнаким занимањем и унутрашњим ангажовањем разговара са учитељима или васпитачима и докторима наука који су век посветили стручним дидактичким питањима.
Ова склоност личности ка дијалогу, ка разумевању различитих позиција, видљива је и у тексту „Педагогије критичке употребе сазнајних моћи“, а због свега наведеног, студије професора Влаховића су пре свега књиге у којима се наталожило велико искуство, а као последица и живота посвећеног образовању у пракси.
Библиотека „Педагошка раскршћа“, на којој смо са великим ентузијазмом радили протеклих година, донела је у српском преводу неке од капиталних књига из ове области. Неке од књига које откривају суштину образовног процеса, помажу наставницима да иду у корак са променама у образовању, али да уједно сачувају темеље вредности на којима оно почива. Сва су та искуства уткана у оно чиме се овај др Влаховић годинама уназад бави – бивајући тако и сам подсетник да је учење доживотан процес.
Зашто верујем да нова студија Педагогија критичке употребе сазнајних моћи долази у правом тренутку?
Живимо у добу „пост-истине“, добу нових медија који се ослањају на интернет, али и времену када свако може креирати и пласирати садржај доступан милионима. Управо због тога, све је већи друштвени утицај научно нерелевантних идеја и погрешних убеђења. Истовремено, живимо у добу у ком се агресивно потискују хуманистичка знања и дисциплине – материјализам постаје идеал а фокус просечног човека помера се на на стицање и конзумацију и потискује оно што треба да буде суштина – хуманизам и унутрашњи раст и развој.
Истовремено, само хуманистика поставља питања о човеку и друштву користећи вековима стваран критички апарат. У том смислу налазимо се у јединственом историјском тренутку у ком се наша друштва, глобално, под утицајем технологије, мењају брже но икад у запамћеној историји – а истовремено слаби развој наше једине алатке за схватање и разумевање ових промена – хуманистичке критике.
Тема нове студије Бошка Влаховића отуда је актуелнија него икад; критичко мишљење појединца остаје она последња брана пред тоталитаризмом, друштвеном неправдом и онај један кључни механизам било које врсте истинског напретка.
Бавећи се проблемом знања и сазнања, које заокупља пажњу мислилаца од антике до данас, Бошко Влаховић даје специфичан допринос аутора који је претходних деценија помно пратио процесе кроз које су ови концепти прошли како у теорији, тако и у образовној пракси.
Аутор доследно показује своју склоност ка дијалошком начину мишљења, где је циљ да преиспитамо себе и своје ставове, уместо да их само наметнемо саговорнику. Управо захваљујући томе је ова књига драгоцен извор за свакога ко би желео да се на један полифоничан и динамичан начин упозна са концептима критичке употребе спознајних моћи у њиховом најширем виду; али и за оног ко би желео да прошири и систематизује сазнање о најрелевантнијим школама мишљења из ове области, нарочито у савременом добу.
Студија Бошка Влаховића нуди алатке за разумевање наше садашње позиције као и идеје за њено превазилажење, изведене из разумевања блиског схватању чувеног аутора Паула Фереире, да образовање треба да буде управо дијалог са историјом, али и замишљање будућности која не треба да буде једноставна репродукција садашњости.
Аутор јасно увиђа потенцијал критичке педагогије, њен капацитет да пружи, ако не све одговоре, а оно да постави права питања и тиме усмери фокус на стварне проблеме образовања који се не могу никако посматрати изоловано од друштва, већ се, заправо, само кроз промене у образовању могу на прави начин решити.
Потпуно је јасно да се друштвени систем који имамо сад темељи на неједнакости и неправди, али то није једини проблем. Еколошки опстанак је постао доминантно питање којим ћемо моћи да се бавимо само ако будемо умели да на критични начин прихватамо и сагледавамо ситуацију и догађаје око нас. Ако кроз наставу и учење будемо показали младима како да се боре стварање друштва демократских вредности и слободе личности, за стварање друштва равноправних. С тим у вези је ауторово опредељивање за изучавање и представљање идеја критичких педагога у овом тренутку више него важно за савременог домаћег читаоца ког интересују проблеми образовања сагледани у ширем и релевантнијем контексту.
Студија Бошка Влаховића доноси преглед најважнијих концепата критичке педагогије, пажљиво читаоца води кроз порекло и утицај наведених идеја и даје једну заокружену слику овог система мишљења о образовању. Аутор је свестан да критичка педагогија може постати моћан, преображавајући механизам за промену друштва. Она превазилази оквире школе као установе, а образовни радник, освешћен у складу са њеним начелима, постаје инспиратор критичког промишљања код својих ученика и субјекат промене.
„Педагогија критичке употребе сазнајних моћи“ представља текст охрабрења за све оне који раде у образовању. Ова књига сведочи о томе да постоје другачији путеви, и да постоје правци мишљења који људски дух не спутавају него отварају. Кроз посматрање образовних чинилаца као субјеката промене – од примене одређених метода у учионици до ширих образовних политика, она враћа достојанство и релевантност промишљању о образовању – промишљању које је у нашој средини недовољно заступљено. Утолико су овакве студије драгоцене, зато што покрећу на критичко расуђивање и читаоца упућују на нове путеве истраживања.
Др Моња Јовић