Prof. dr Boško Vlahović je imao priliku da dugo prati promene u obrazovanju, da nekima od njih upravlja i da ih kritički sagledava. Otuda su mnogi razgovori koje smo tokom godina vodili o obrazovanju bili dragoceni. Kao retko ko bi prozirao u suštinu obrazovnih politika i reformi, ali i toga kako će one naposletku odjeknuti u stvarnoj školi. Verujem da je to, pored teorijskog pedagoškog znanja i praktičnog iskustva, pre svega, posledica osluškivanja različitih učesnika u procesu i retke sposobnosti da se sa podjednakim zanimanjem i unutrašnjim angažovanjem razgovara sa učiteljima ili vaspitačima i doktorima nauka koji su vek posvetili stručnim didaktičkim pitanjima.
Ova sklonost ličnosti ka dijalogu, ka razumevanju različitih pozicija, vidljiva je i u tekstu „Pedagogije kritičke upotrebe saznajnih moći“, a zbog svega navedenog, studije profesora Vlahovića su pre svega knjige u kojima se nataložilo veliko iskustvo, a kao posledica i života posvećenog obrazovanju u praksi.
Biblioteka „Pedagoška raskršća“, na kojoj smo sa velikim entuzijazmom radili proteklih godina, donela je u srpskom prevodu neke od kapitalnih knjiga iz ove oblasti. Neke od knjiga koje otkrivaju suštinu obrazovnog procesa, pomažu nastavnicima da idu u korak sa promenama u obrazovanju, ali da ujedno sačuvaju temelje vrednosti na kojima ono počiva. Sva su ta iskustva utkana u ono čime se ovaj dr Vlahović godinama unazad bavi – bivajući tako i sam podsetnik da je učenje doživotan proces.
Zašto verujem da nova studija Pedagogija kritičke upotrebe saznajnih moći dolazi u pravom trenutku?
Živimo u dobu „post-istine“, dobu novih medija koji se oslanjaju na internet, ali i vremenu kada svako može kreirati i plasirati sadržaj dostupan milionima. Upravo zbog toga, sve je veći društveni uticaj naučno nerelevantnih ideja i pogrešnih ubeđenja. Istovremeno, živimo u dobu u kom se agresivno potiskuju humanistička znanja i discipline – materijalizam postaje ideal a fokus prosečnog čoveka pomera se na na sticanje i konzumaciju i potiskuje ono što treba da bude suština – humanizam i unutrašnji rast i razvoj.
Istovremeno, samo humanistika postavlja pitanja o čoveku i društvu koristeći vekovima stvaran kritički aparat. U tom smislu nalazimo se u jedinstvenom istorijskom trenutku u kom se naša društva, globalno, pod uticajem tehnologije, menjaju brže no ikad u zapamćenoj istoriji – a istovremeno slabi razvoj naše jedine alatke za shvatanje i razumevanje ovih promena – humanističke kritike.
Tema nove studije Boška Vlahovića otuda je aktuelnija nego ikad; kritičko mišljenje pojedinca ostaje ona poslednja brana pred totalitarizmom, društvenom nepravdom i onaj jedan ključni mehanizam bilo koje vrste istinskog napretka.
Baveći se problemom znanja i saznanja, koje zaokuplja pažnju mislilaca od antike do danas, Boško Vlahović daje specifičan doprinos autora koji je prethodnih decenija pomno pratio procese kroz koje su ovi koncepti prošli kako u teoriji, tako i u obrazovnoj praksi.
Autor dosledno pokazuje svoju sklonost ka dijaloškom načinu mišljenja, gde je cilj da preispitamo sebe i svoje stavove, umesto da ih samo nametnemo sagovorniku. Upravo zahvaljujući tome je ova knjiga dragocen izvor za svakoga ko bi želeo da se na jedan polifoničan i dinamičan način upozna sa konceptima kritičke upotrebe spoznajnih moći u njihovom najširem vidu; ali i za onog ko bi želeo da proširi i sistematizuje saznanje o najrelevantnijim školama mišljenja iz ove oblasti, naročito u savremenom dobu.
Studija Boška Vlahovića nudi alatke za razumevanje naše sadašnje pozicije kao i ideje za njeno prevazilaženje, izvedene iz razumevanja bliskog shvatanju čuvenog autora Paula Fereire, da obrazovanje treba da bude upravo dijalog sa istorijom, ali i zamišljanje budućnosti koja ne treba da bude jednostavna reprodukcija sadašnjosti.
Autor jasno uviđa potencijal kritičke pedagogije, njen kapacitet da pruži, ako ne sve odgovore, a ono da postavi prava pitanja i time usmeri fokus na stvarne probleme obrazovanja koji se ne mogu nikako posmatrati izolovano od društva, već se, zapravo, samo kroz promene u obrazovanju mogu na pravi način rešiti.
Potpuno je jasno da se društveni sistem koji imamo sad temelji na nejednakosti i nepravdi, ali to nije jedini problem. Ekološki opstanak je postao dominantno pitanje kojim ćemo moći da se bavimo samo ako budemo umeli da na kritični način prihvatamo i sagledavamo situaciju i događaje oko nas. Ako kroz nastavu i učenje budemo pokazali mladima kako da se bore stvaranje društva demokratskih vrednosti i slobode ličnosti, za stvaranje društva ravnopravnih. S tim u vezi je autorovo opredeljivanje za izučavanje i predstavljanje ideja kritičkih pedagoga u ovom trenutku više nego važno za savremenog domaćeg čitaoca kog interesuju problemi obrazovanja sagledani u širem i relevantnijem kontekstu.
Studija Boška Vlahovića donosi pregled najvažnijih koncepata kritičke pedagogije, pažljivo čitaoca vodi kroz poreklo i uticaj navedenih ideja i daje jednu zaokruženu sliku ovog sistema mišljenja o obrazovanju. Autor je svestan da kritička pedagogija može postati moćan, preobražavajući mehanizam za promenu društva. Ona prevazilazi okvire škole kao ustanove, a obrazovni radnik, osvešćen u skladu sa njenim načelima, postaje inspirator kritičkog promišljanja kod svojih učenika i subjekat promene.
„Pedagogija kritičke upotrebe saznajnih moći“ predstavlja tekst ohrabrenja za sve one koji rade u obrazovanju. Ova knjiga svedoči o tome da postoje drugačiji putevi, i da postoje pravci mišljenja koji ljudski duh ne sputavaju nego otvaraju. Kroz posmatranje obrazovnih činilaca kao subjekata promene – od primene određenih metoda u učionici do širih obrazovnih politika, ona vraća dostojanstvo i relevantnost promišljanju o obrazovanju – promišljanju koje je u našoj sredini nedovoljno zastupljeno. Utoliko su ovakve studije dragocene, zato što pokreću na kritičko rasuđivanje i čitaoca upućuju na nove puteve istraživanja.
Dr Monja Jović