Подаци о здравственом стању деце у Србији нимало не охрабрују јер показују да су школарци и адолесценти све више гојазни, имају дијабетес и висок притисак, а све више и дижу руку на себе. Педијатар Славко Душанов за портал Нова открива шта се све променило у последњих петнаестак година.
Новији подаци Института уа јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут” кажу да је у Србији свако треће дете гојазно. У последњих 20 година у Србији је проценат гојазности порастао за 60 одсто, а око 43 одсто деце свакодневно конзумира слаткише. С друге стране, мање од 20 одсто деце има навику да дневно поједе по једну воћку, док четвртина свих ученика једе слаткише и више пута дневно. Подаци кажу и да се у последњих 20 година, као последица недовољне физичке активности и лоше исхране, повећао број деце са дијабетесом, а крива кичма деце у Србији проблем је који траје деценијама.
Ове суморне податке потврђује и педијатар Славко Душанов. На основу великог искуства у лечењу малишана, он наводи колико се ситуација у последњих петнаестак година променила.
“Метаболички синдром некад је био резервисан за одрасле, за људе који имају висок притисак, којима је шећер на горњој граници, који су гојазни, и они су кандидати за дијабетес тип 2. Раније, кад се метаболички синдром тек појавио као предзнак дијабетеса тип 2, код деце тога није било. А сада последњих година све се више јавља код деце. Дакле, деца у добу адолесценције већ имају све те показатеље као и одрасли и кандидати су за дијабетес тип 2.“
И отуда се лако упадне у зачарани круг.
“Тај дијабетес је управо у порасту због оптерећеног панкреаса, који је опет такав због лоше исхране и гојазности и јер су деца све мање активна. Дакле, да би неко добио метаболички синдром треба да буде гојазан, да има хипертензију и повећан шећер, а то деца данас све више имају управо јер се лоше хране и јер се не крећу довољно.”
Доктор објашњава и зашто је физичка активност на првом месту, чак и испред здраве исхране.
“Иако се не храните здраво, а крећете се, ви ћете те лоше калорије да потрошите и биће мања штета, нећете бити гојазни. А ако се не крећете, то је фактор ризика број један за кардиоваскуларне болести и за гојазност.”
Он се осврнуо и на оне званичне бројке од пре 15-20 година о кривој кичми код деце и истакао могуће здравствене последице због мањка физичке активности.
“Та последица је, пре свега, неправилно држање. Кад радимо систематске прегледе, велики број деце, чак преко 70 одсто њих, према нашим подацима, има неправилно држање. То значи да им је крива кичма, имају криве ноге, слабо развијену мускулатуру, равне табане, а кичму и цео тај костур држе мишићи. С обзиром на то да су деца физички неактивна, тај костур нема шта да држи.”
Јасно је да то треба мењати и да малишани морају и треба да буду физички активни, али то није све. Доктор истиче и да је врло важно пазити на психосоцијални развој деце.
“Он је у катастрофалнсом стању и све је горе с годинама. Ја толико година радим с децом да данас лечим децу оних које сам лечио док су сами били деца. Из тог искуства видим, рецимо, каква су деца у њихово време били очеви данашње деце, а каква су она данас. Дешава се сада да доведу дете са девет месеци и не могу да га смире, па му пусте игрицу, песмицу на телефону да бих могао да га прегледам. То је беба од само девет месеци… А Светска здравствена организација је ово прогласила за болест зависности и одредили су прописе колико дете дневно највише треба да гледа у телефон или рачунар.”
Он издваја и могуће узроке овог проблема.
“Некад се знало – по осам сати посла, сна и уживања, а данас родитељи раде по 16 сати да би преживели и онда, кад не знају шта ће с децом, они им пусте цртани на телефону. Потом деца стварају свој виртуелни свет, не иду напоље да потрче, да падну, да сазнају шта је прави живот. Кад онда уђу у пубертет, па наиђу на неки проблем, дешава се често да дигну руку на себе, и дечаци и девојчице. Дакле, данас имамо знатно више покушаја самоубистава него раније”, упозорава доктор.
И где онда лежи могући узрок?
“Друштво је кључ, а потом родитељи. Битне ствари морају да се регулишу одозго, а родитељи су кључ свега. Ми лекари и психолози можемо оно што је до нас, али дете не може да узме улица ако оно у кући има узор, ако родитељ зна куда се дете креће, ако пази на његове навике, исхрану… Било је примера када сам дете са 12 година и 70 кила мало оштрије упозорио које му здравствене последице прете због тога наредних година, а мајка, такође врло гојазна, ме је изгрдила уместо да се и сама забрине”, закључује доктор.
Извор: Нова портал