Podaci o zdravstvenom stanju dece u Srbiji nimalo ne ohrabruju jer pokazuju da su školarci i adolescenti sve više gojazni, imaju dijabetes i visok pritisak, a sve više i dižu ruku na sebe. Pedijatar Slavko Dušanov za portal Nova otkriva šta se sve promenilo u poslednjih petnaestak godina.
Noviji podaci Instituta ua javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” kažu da je u Srbiji svako treće dete gojazno. U poslednjih 20 godina u Srbiji je procenat gojaznosti porastao za 60 odsto, a oko 43 odsto dece svakodnevno konzumira slatkiše. S druge strane, manje od 20 odsto dece ima naviku da dnevno pojede po jednu voćku, dok četvrtina svih učenika jede slatkiše i više puta dnevno. Podaci kažu i da se u poslednjih 20 godina, kao posledica nedovoljne fizičke aktivnosti i loše ishrane, povećao broj dece sa dijabetesom, a kriva kičma dece u Srbiji problem je koji traje decenijama.
Ove sumorne podatke potvrđuje i pedijatar Slavko Dušanov. Na osnovu velikog iskustva u lečenju mališana, on navodi koliko se situacija u poslednjih petnaestak godina promenila.
“Metabolički sindrom nekad je bio rezervisan za odrasle, za ljude koji imaju visok pritisak, kojima je šećer na gornjoj granici, koji su gojazni, i oni su kandidati za dijabetes tip 2. Ranije, kad se metabolički sindrom tek pojavio kao predznak dijabetesa tip 2, kod dece toga nije bilo. A sada poslednjih godina sve se više javlja kod dece. Dakle, deca u dobu adolescencije već imaju sve te pokazatelje kao i odrasli i kandidati su za dijabetes tip 2.“
I otuda se lako upadne u začarani krug.
“Taj dijabetes je upravo u porastu zbog opterećenog pankreasa, koji je opet takav zbog loše ishrane i gojaznosti i jer su deca sve manje aktivna. Dakle, da bi neko dobio metabolički sindrom treba da bude gojazan, da ima hipertenziju i povećan šećer, a to deca danas sve više imaju upravo jer se loše hrane i jer se ne kreću dovoljno.”
Doktor objašnjava i zašto je fizička aktivnost na prvom mestu, čak i ispred zdrave ishrane.
“Iako se ne hranite zdravo, a krećete se, vi ćete te loše kalorije da potrošite i biće manja šteta, nećete biti gojazni. A ako se ne krećete, to je faktor rizika broj jedan za kardiovaskularne bolesti i za gojaznost.”
On se osvrnuo i na one zvanične brojke od pre 15-20 godina o krivoj kičmi kod dece i istakao moguće zdravstvene posledice zbog manjka fizičke aktivnosti.
“Ta posledica je, pre svega, nepravilno držanje. Kad radimo sistematske preglede, veliki broj dece, čak preko 70 odsto njih, prema našim podacima, ima nepravilno držanje. To znači da im je kriva kičma, imaju krive noge, slabo razvijenu muskulaturu, ravne tabane, a kičmu i ceo taj kostur drže mišići. S obzirom na to da su deca fizički neaktivna, taj kostur nema šta da drži.”
Jasno je da to treba menjati i da mališani moraju i treba da budu fizički aktivni, ali to nije sve. Doktor ističe i da je vrlo važno paziti na psihosocijalni razvoj dece.
“On je u katastrofalnsom stanju i sve je gore s godinama. Ja toliko godina radim s decom da danas lečim decu onih koje sam lečio dok su sami bili deca. Iz tog iskustva vidim, recimo, kakva su deca u njihovo vreme bili očevi današnje dece, a kakva su ona danas. Dešava se sada da dovedu dete sa devet meseci i ne mogu da ga smire, pa mu puste igricu, pesmicu na telefonu da bih mogao da ga pregledam. To je beba od samo devet meseci… A Svetska zdravstvena organizacija je ovo proglasila za bolest zavisnosti i odredili su propise koliko dete dnevno najviše treba da gleda u telefon ili računar.”
On izdvaja i moguće uzroke ovog problema.
“Nekad se znalo – po osam sati posla, sna i uživanja, a danas roditelji rade po 16 sati da bi preživeli i onda, kad ne znaju šta će s decom, oni im puste crtani na telefonu. Potom deca stvaraju svoj virtuelni svet, ne idu napolje da potrče, da padnu, da saznaju šta je pravi život. Kad onda uđu u pubertet, pa naiđu na neki problem, dešava se često da dignu ruku na sebe, i dečaci i devojčice. Dakle, danas imamo znatno više pokušaja samoubistava nego ranije”, upozorava doktor.
I gde onda leži mogući uzrok?
“Društvo je ključ, a potom roditelji. Bitne stvari moraju da se regulišu odozgo, a roditelji su ključ svega. Mi lekari i psiholozi možemo ono što je do nas, ali dete ne može da uzme ulica ako ono u kući ima uzor, ako roditelj zna kuda se dete kreće, ako pazi na njegove navike, ishranu… Bilo je primera kada sam dete sa 12 godina i 70 kila malo oštrije upozorio koje mu zdravstvene posledice prete zbog toga narednih godina, a majka, takođe vrlo gojazna, me je izgrdila umesto da se i sama zabrine”, zaključuje doktor.
Izvor: Nova portal