Moram da priznam da sam kao pedijatar koji se na prvoj liniji fronta brine o hospitalizovanoj deci zaraženoj KOVID-om bio zatečen kada je Američka pedijatrijska akademija prošle nedelje izdala dokument sa smernicama koji navodi da se „APA (Akademija) snažno zalaže da sva tumačenja proceduralnih politika za predstojeću školsku godinu treba da pođu od cilja da đaci budu fizički prisutni u školi.” (Da budem jasan: iako imam funkciju na vrhu Akademije, nisam bio uključen u kreiranje ove politike, i ne govorim u ime Akademije, već samo u svoje ime).
Preporuka je sasvim suprotna mojim instinktima u vezi sa KOVID-om, naročito u ovom trenutku kada se čini da postoji eksplozija slučajeva u mojoj državi Severnoj Karolini. A ipak znam mnogo ljudi koji su uključeni u kreiranje ove preporuke, i siguran sam da niko od njih ne živi u zabludi, niti je poremećen ni neodgovoran, pa sam zaključio da treba da bolje istražim zašto oni misle da treba da uguramo svoju decu u velike inkubatore za virus za manje od mesec dana.
Da biste razumeli ovaj savet, potrebno je da znate koji su prioriteti APA. APA opisuje svoju misiju kao „postizanje optimalnog fizičkog, mentalnog i socijalnog zdravlja i dobrobiti sve mlađe i starije dece, adolescenata i mladih odraslih.” Ne trudimo se samo da očuvamo zdravlje dece. Radimo na tome da unapredimo i mentalno i socijalno zdravlje svih mladih ljudi. Koronavirus je gadna, strašna, potencijalno smrtonosna bolest, ali ako ćemo da pomognemo svakom detetu da se razvija, moraćemo da izbalansiramo svoje namere sa brigama.
Deca naravno nisu jedini ljudi u školi. Bez učitelja, nastavnika, školske uprave, osoblja zaduženog za životno okruženje i radnika u kantini, škole su samo zgrade. Njihovo zdravlje je važno, kao i zdravlje roditelja i članova šire porodice koji žive sa ili brinu o deci. Pa, kako tačno onda da to funkcioniše?
Najbolji podaci koje imamo govore da deca prenose KOVID odraslima i možda među sobom mnogo ređe nego što ga odrasli prenose deci. Niko ne može da garantuje da deca neće zaraziti školsko osoblje ili članove porodice, ali izgleda da su rizici mnogo manji, oko 0-10% u odnosu na stopu prenosa između odraslih. Zašto je to tako, ja ne znam – čini se da su socijalno distanciranje, nošenje maski i pranje ruku mnogo ređi među decom dok je vikanje i blizak kontakt mnogo češći – ali to su podaci, i oni se odražavaju u mnogobrojnim studijama različitih zemalja.
Čini se, takođe, da deca ređe oboljevaju nakon što su izložena KOVID-u, otprilike upola manje nego odrasli. Kada se zaraze, ređe će biti simptomatski slučajevi i manja je verovatnoća da će postati ozbiljno bolesni ili umreti. To ne znači da se ozbiljno bolesni ili smrtni slučajevi ne pojavljuju kod dece, već samo da su mnogo ređi nego kod odraslih.
Lično pratim stanje kada je u pitanju Multisistemski inflamatorni sindrom kod dece (MIS-C), potencijalno smrtonosno stanje koje može da utiče na mnoge sisteme organa uključujući i srce. Nije jasno koliko dece koja dobije KOVID na kraju pate od MIS-C-a; ova komplikacija može da se javi nedeljama nakon početne infekcije. Do sada je MIS-C ostao veoma redak, ali ćemo možda uočiti više slučajeva, koji mogu da promene našu jednačinu rizika.
Ako bi postojala dobra alternativa, ne bismo pričali o tome da šaljemo decu u škole, ali naše iskustvo od proleća nam govori da ostajanje kod kuće neće biti realna opcija za mnogu decu ili njihove porodice, i to ne samo zato što je školovanje kod kuće vrlo, vrlo teško. Hajde da vidimo šta deci nedostaje kada ne idu u školu:
- Učenje (očigledno). Ispostavilo se da je predavanje deci čitava nauka, umetnost i disciplina, a da godine provedene u učenju kako se to radi i iskustvu veoma pomažu.
- Socijalizacija. Škola je mesto gde većina dece uči kako da komunicira sa drugim ljudima. To traži puno prakse i… pa… druge ljude.
- Hrana. Neizvesnost u vezi sa njom je imalo jedno od petoro dece u Americi pre ove pandemije, a od tad do sada mnogo roditelja je izgubilo posao. Školski ručak i doručak su možda jedina pouzdana ishrana za iznenađujuće veliki broj dece.
- Bezbednost. Školsko osoblje je već uhodano da prati dobrobit svojih đaka i ono primeti kada se promeni detetovo ponašanje ili učinak, a i kada se dete pojavi loše negovano ili sa neobičnim modricama. Nadležni za date probleme ne mogu da dozvole da zlostavljanje ili zanemarivanje dece prođu a da ih oni ne prijave.
- Usluge u vezi sa mentalnim ili fizičkim zdravljem. Mnoga deca idu kod psihologa i rade im se sistematski pregledi za hronične bolesti u školskim prostorijama. Kada roditelji nemaju auto ili zdravstveno osiguranje, škole često služe kao podrška i tako sprečavajući katastrofu.
Drugim rečima, nema savršenih odgovora. Šaljemo decu u školu i rizikujemo širenje KOVID-a, ili ih držimo kod kuće i mnoga tamo takođe pate, a uz to i onemogućavaju svojim roditeljima da rade. Zato pucamo na to da se ide u školu. Ali ne u ovakvu školu. Ovo je škola u eri KOVID-a. To znači, između ostalog:
- Manji razredi i grupe. Da li đaci mogu da pohađaju školu u grupama na pola dana, dan ili nedeljno?
- Manje mešanja. Minimizujte vreme provedeno u hodnicima. Pomerajte nastavnike umesto decu kada je to moguće. Razmotrite kao da se izvedu ručak, fizičko, muzičko i druge aktivnosti da bi se smanjio rizik širenja virusa. Držite decu udaljenu jedne od drugih na 1,80m ako je to moguće, ali i rastojanje od metar je skoro podjednako dobro.
- Izlazite napolje što je više moguće. Naravno, oluje, vrelina, hladnoća, insekti i nedostatak projektora za nastavu može da ograniči ovu opciju, ali generalno gledano bezbednije je napolju nego unutra.
- Ne vraćaju se svi. Potrebno je da škole ponude opcije za posebno ranjivu decu i porodice koje minimizuju da budu pod rizikom. Moraju se proširiti varijante za instrukcije kada je u pitanju učenje kod kuće kako bi se izašlo u susret ovakvim porodicama.
- Nagli porast broja zaraženih takođe može da zahteva da se đaci pogođeni ovom situacijom periodično šalju na onlajn časove.
- Maske, maske i još maski. Takođe, pranje ruku i dezinfekcija površina koje deca često pipaju. Znam, mala deca će se igrati svojim maskama; ako to rade, možda maske uopšte neće imati smisla. Tinejdžeri će ih prezirati. Nastavnici ih neće voleti. Ali maske rade i tačka, pa će nam biti potrebne tamo gde je to praktično. A pre nego što mi kažete da će se ljudi ugušiti, ja u bolnici nosim četvoroslojnu N95 masku satima, a skoro sam gurao auto koji mi je stao pola kilometra po julskoj vlazi pored obale Severne Karoline dok sam je nosio (duga priča), tako da – neće se ugušiti. U vrlo, vrlo retkim slučajevima kada neko ima bolest pluća ili srca toliko ozbiljnu da nošenje maske predstavlja dodatni rizik, naravno da će postojati izuzetak, ali ti ljudi su pod prevelikim rizikom da bismo ih uopšte slali u školu.
Trenutno imamo dva velika pitanja. Prvo, koliko nam je stalo do toga šta škole nude? Jer sa investiranjem u škole – nastavnike, osoblje, ishranu, opremu i autobuse – one mogu da postanu sigurnije. Možda sada kada smo videli kako je to živeti bez škole ćemo želeti da uložimo neophodna sredstva, jer razumemo da će to koštati, ali će se veoma isplatiti i to odmah, jer će roditelji moći da se vrate na posao, a i kasnije jer ćemo obrazovati buduću radni snagu.
Drugo, da li možete, molim vas, da svi jednostavno nosite maske? I perete ruke? I držite se smernica u distanciranju? Jul mesec je. Još ima vremena da razbijemo i zaravnimo krivinu, ali jedva. Jedini najvažniji faktor u tome da bezbedno vratimo decu u škole je koliko mnogo nas će imati KOVID infekciju kada škola počne. Ako možemo da taj broj dovoljno smanjimo, onda možemo da preobratimo KOVID u opasnu ali retku infekciju, a ne katastrofu koja zaustavlja čitavo društvo. Ako vi to nećete da uradite za sebe ili svog komšiju, molim vas uradite to za svoju decu. Škola može da bude sigurna, ali samo ako je mi takvom učinimo.
Autor: Dr Dejvid Hil
Priredila: Maria Milojković
Izvor: Medium