Roditelji male dece danas više nego ikad brinu o tome da li su njihova deca postigla dovoljno, naučila sve što treba da znaju u uzrastu u kom su trenutno. Ako imaju četiri godine, a pojedini drugari već prepoznaju brojeve, dok njihovo dete to ne može, roditeljima se odmah pali lampica za uzbunu.
„Zna li Ana da broji do 50?”
„Da li Stefan ima fond reči od bar 300? Toliko bi trebalo u njegovom uzrastu.”
„Radi li Andrija kvantnu fiziku već?”
Danas, kada slavimo Međunarodni dan deteta koji se u celom svetu obeležava 1. juna, podsećamo roditelje na ono što je deci STVARNO važno i što im mnogo više treba.
Iako rana edukacija kreira neke važne osnove za budući akademski razvoj deteta, mnoge roditelje će možda iznenaditi informacija da su društvene veštine daleko bolji „prognostičari” toga kakvo će dete postati kad odraste.
Bez obzira na to koliko su rano naučili da čitaju ili koliko su im roditelji zarađivali, deca koja su u predškolskom uzrastu pokazivala dobro razvijene društvene veštine imala su veće šanse da upišu i završe fakultet, zaposle se i ostanu u okvirima društveno-prihvatljivog ponašanja, od dece koja su pokazala slabiji nivo socijalnih kompetencija.
Ovih pet društvenih kompetencija su najvažnije i upravo njih treba da negujete kod svoje dece od najranijeg uzrasta:
1. Kako da se igraju sa drugom decom
Igra je vrlo moćan alat za razvoj u ranom uzrastu. Igrajući se sa drugima, deca uče da pregovaraju, rešavaju probleme, čekaju svoj red, dele i eksperimentišu. Možete pomoći svom detetu da izgradi ove veštine tako što ćete se truditi da organizujete igru sa drugom decom i dete izvodite što više u parkove gde su njegovi vršnjaci.
Ono što je važno naglasiti je da, iako ples, fudbal ili neke druge organizovane aktivnosti imaju svoje vrednosti, deci je neophodno vrele za nestruktiriranu, slobodnu igru sa drugom decom gde će biti nadgledani, ali ne i usmeravani od strane odraslih
2. Kako da rešavaju probleme
U strahu od toga da će svađa među decom eskalirati, roditelji se vrlo često umešaju kako bi rešili problem, čak i onda kada to nije potrebno. Uzeće igračku oko koje se deca svađaju, pokušati da ponudi drugu ili će možda razdvojiti decu, da se igraju u različitim prostorijama. Mi smo dobri u rešavanju problema zato što, kad ste roditelj, MNOGO vežbate. I našoj deci je ta vežba potrebna.
Zato, kada sledeći put vaše dete bude imalo ovakav problem, uključite ga u rešavanje. Pitajte ga da opiše šta se dešava, zajedno razmotrite moguća rešenja i isprobajte jedno od njih. Vi ste još uvek aktivan igrač u tom procesu, podržavate dete, ali umesto da sve obavljate sami, u to ste uključili i dete.
Kad dete učite da rešava probleme, vi ga ujedno učite i da je u redu u nečemu ne uspeti pa pokušati ponovo, što je takođe važna veština. Kada dozvolimo detetu da primeni neko rešenje koje je samo predložilo, dajemo im priliku da ocene svoje iskustvo i možda razmisle o tome šta su mogli da urade bolje. Učimo ih i da su greške te koje nam pomažu da učimo i napredujemo.
3. Kako da označi i prepozna osećanja
Deca koja umeju da prepoznaju emocije u svom okruženju su bolja u pronalaženju zajedničkog jezika sa ljudima koji ih okružuju. Ovu veštinu kod svog deteta možete razvijati tako što ćete mu skretati pažnju na emocije i imenovati ih. To možete raditi kod kuće, u parku („Izgledao si tako srećno kad si pobedio, osmeh ti je bio od uveta do uveta!”) ali i dok čitate priče („Šta misliš, kako se on osećao kad se izgubio?”). Priče su, zapravo, prepune emocija i konflikata i odličan su poligon za vežbu i zato što dete nije samo deo tih emocija pa mu je u smirenom stanju mnogo lakše da ih prepozna i identifikuje.
Ono što je takođe važno, a o čemu se mnogo ne govori, jeste i to da su neka opsežna istraživanja pokazala da je preterana izloženost ekranu „krivac” za to što je detetu možda teško da prepozna tuđe emocije. Zato se pobrinite da vaše dete provede mnogo vremena u igri i interakciji sa drugima, pre nego sa pikselima i svetlima ekrana.
4. Kako da pomognu kad je potrebno
Pomažući drugima, deca uče da posmatraju svet izvane sebe i prepoznaju potrebe drugih. Ako vi primetite i pohvalite svoje dete uvek kad uočite da nekom pomaže, to će ga podstaći da tako radi i dalje.
Dajte detetu jednostavne prilike da pomogne u kući – neka skloni posuđe sa stola, stavi voće u činiju, doda bebinu pelenu, pomogne mlađima da se obuku – a kada vidite da je dete pokazalo trud, bez obzira na rezultat, ne štedite pohvale.
Uvek skrenite detetu pažnju kada primetite da u vašem okruženju neko nekom pruža bilo kakvu pomoć. Ne propustite da kažete „hvala” kasirki u prodavnici, nekom ko vam je pridržao vrata ili pomogao makar i najmanjim gestom. Možete primeniti još jedan trik. Kada se igrate omiljenim igračkama, uvek odaberite heroja svog deteta da u igru čini dobre stvari. Tako će se i sami osećati kao heroji kada nešto dobro urade.
5. Kako da kontrolišu impulse
Kontrola impulsa je deo izvršne funkcije mozga koju kontroliše prefrontalni korteks. Ovaj deo mozga se u potpunosti ne može razviti pre završetka puberteta, ali najbrži razvoj dešava se upravo u ranom detinjstvu. Zato su deci potrebne prilike da vežbaju ovu veštinu.
Ovo možete vežbati na mnogo način. Kroz mančmelou test o kojem smo već pisali, ili kroz igru.
Igre pokreta koje od deteta zahtevaju da se na određenu komandu zaustavi odnosno pokrene omogućavaju detetu da vežba brze promene i kontroliše impulse pokreta. Igre uloga takođe su odlične. Kada detetu dodelite određenu ulogu (ili je samo odabere), dete mora o ulozi da razmisli, isplanira, čeka red, posmatra druge koji su preuzeli uloge, poštuje pravila. Na ovaj način takođe vežbaju da posmatraju svet izvan sopstvene perspektive.
Kada pogledate oko sebe i vidite sve te roditelje koji vuku decu s jedne aktivnosti na drugu, možda će vam se nekad učiniti da ne radite dovoljno na akademskom razvoju svog deteta. Ali, iskustvo kaže da su društvene veštine koje vaše dete stekne u ranom detinjstvu, kroz lagan, jednostavan proces igre i interakciju sa drugima, zapravo daleko važniji za njihov budući uspeh.
Priredila: A. C.