Ако желимо да помогнемо свом детету да разуме и суочи се са снажним осећањима (а бес је дефинитвно једна од најјачих емоција), треба да знамо неколико ствари о љутњи.
Бес је емоција која се не сме забрањивати. Агресија је поступак који се мора контролисати
Kад се разбеснимо наша тела и умови се спремају за акцију. Бес ствара физичку и емотивну енергију. Она се може користити на позитиван начин – да се исправе лоше ствари. Међутим, ако је лоше усмерен може да води ка емотивном, вербалном, па чак и физичком злостављању.
На несрећу, уврежено је мишљење да, пошто је бес тако снажна емоција, она не може да се контролише и треба је по сваку цену избегавати. Тако неки људи науче да поричу, потисну и занемаре свој бес. Проблем с бесом није сам бес него наша неспособност да тај осећај окренемо у своју корист.
Погрешно је бес поистоветити са неким од нездравих начина његовог испољавања, као што је агресивност. Бес је емоција, агресивност је поступак. Проблем се не налази у емоцији беса, већ у начину на који га неко испољава.
Kада деца доживе повреду или кад им је нането неко зло у њима се рађа бес. Њихова прва реакција је освета. Ограничена им је способност да јасно виде ситуацију јер им бес то не дозвољава. Ако не науче да на прави начин доживе и испоље бес последице могу да буду тешке.
Бес је енергија. Деца могу да направе избор да ли ће га утрошити бесмислено или уложити у нешто квалитетно. Задатак родитеља је да науче децу да искористе и каналишу енергију на здрав, позитиван и конструктиван начин.
Бес је секундарна емоција
Он је увек реакција на неку другу емоцију или комбинацију емоција. Многи фактори могу да допринесу бесу али главни су повређеност, фрустрација и страх.
Повређеност је обично узрокована неким догађајем из прошлости. Због тога се особа осећа рањиво. То посебно важи за преосетљиву децу.
Фрустрација је осећање које се одвија у садашњости. Фрустрирају нас неостварени циљеви, жеље, и неиспуњена очекивања. Дечја тела су у развоју и због тога деца могу да се осећају неудобно у сопственој кожи. Такође им се и умови развијају и много тога не разумеју. Мања деца су посебно осетљива на фрустрацију зато што у меморији немају довољно сличних искустава у односу на која би проценили и са којима би упоредили тренутна искуства. Садашњост је једино што имају.
Често су ствари које узрокују фрустрацију небитне, безопасне, али се детету чине изузетно важнима.
Страх је емоција која је усмерена на будућност. Многи страх повезују са осетљивошћу и слабошћу. За мушкарце поготово важи да им је лакше да испоље бес него страх, тако да бесне када су напети или уплашени.
Бес је некада тешко препознати
Он се, понекад, крије иза критике, ћутања, застрашивања, хипохондрије, депресије, зановетања, оговарања, тврдоглавости, површности у раду, заборавности, лењости.
Битан корак је да посматрамо децу да бисмо открили начине на које можемо да им помогнемо да доживе и испоље бес.
Бес може да буде здрав и нездрав
Здрав бес је обично умерен у интензитету и није дошао до гнева, не обузима нас у целини. Он може да нам помогне да досегнемо своје циљеве. Нездрав бес нас контролише, криви виђење ствари, одузима енергију, деконцентрише од оног што је нам је циљ и ствара немир. Нездрав бес може да постане извор злостављања, насиља и повређивања.
Бес је позитивна емоција и у њему лежи огроман потенцијал за добре ствари
Он може да указује на то да нешто није у реду, може да нас упозори на опасност када су угрожена наша права. Бес може брзо да нам обезбеди енергију неопходну да се суочимо са неким проблемом.
Аутори: Норман Рајт и Гери Оливер