Pokušate li nekad da se prisetite kako je izgledalo biti dete? Konstantno praćenje uputstava i celodnevno izvršavanje nekih naredbi. Ustani, obuci se, operi zube, jedi, spakuj užinu, obuj se, obuci jaknu, kreni u školu, sedi, izađi na tablu, idi na mesto, jedi, piši, uči… Iz našeg ugla i perspektive odraslih čini nam se sigurno – pa šta je tu tako teško? To su sve stvari koje smo i mi kao deca morali da radimo. Izvesno je da jesmo. Samo je pitanje jesmo li imali pravo da zbog toga budemo frustrirani? Velika je šansa da ne. Jesmo li smeli da se ponekad isključimo. Na nesvesnom nivou, verovatno to jesmo radili. I to rade i naša deca, šaljući nam na taj način važnu poruku – ako želite da vas slušam dok govorite i pratim uputstva, potrebno je da osetim da i vi mene slušate.
Eksperti kažu da se to postiže uz jednu malu rutinu u trajanju od najmanje pet minuta, svakog dana, koja će popraviti sposobnost slušanja kod dece.
Da, kad pokušavamo decu da navedemo da urade nešto, a oni nas ignorišu ili odlažu, sve dok ne podignemo ton, to može biti vrlo frustrirajuće.
Ali, da se vratimo na petominutnu rutinu o kojoj se u ovom tekstu i radi. Ona počinje tako što ćete se na trenutak staviti u položaj deteta i zamisliti njegov dan u kom on zapravo većinu vremena provodi slušajući instrukcije i naredbe odraslih ljudi u svom okruženju.
Stručnjaci za dečji razvoj kažu da, ako roditelji žele da postignu da ih deca pažljivije slušaju, važno je da uvedu kratke, dnevne sesije igre koju u potpunosti, od početka do kraja, vodi samo dete. To će pružiti šansu detetu da se s roditeljem zbliži i igra, a da će biti sigurno da ga ne čekaju nikakve ispravke i instrukcije koje mora da sledi.
Roger Harrison, dečji psiholog, kaže da ovakva praksa gradi vezu između roditelja i deteta. Kako ta veza jača, a rutina se dosledno primenjuje, dete će postati bolji slušalac. Zašto? Pa, zato što sada na ono što mu roditelj govori gleda na drugi način i to ima drugačiju važnost.
Ideja je, dakle, sasvim jednostavna. Najmanje pet minuta, svakog dana, provedite u igri sa svojim detetom u kojoj će sva uputstva i pravila određivati dete. Nećete ga ispravljati rečenicama da slon nije roze boje ili da se broj tri ne piše tako. Tih pet minuta sve ispravke i ideje zadržite za sebe. Dete daje instrukcije, a jedino pravilo je da ne postoji ispravan i pogrešan način igre, sve dok su, naravno, svi bezbedni.