Драмљење – привикавајте дете на емоције

28 јануара, 2020

Моја петогодишња ћерка је тренутно „у пубертету“. Понаша се као размажена. „Нећу“, плач, хистерија, неки непојмљиви страхови… Зашто? Одувек је била разумна.

А онда сам укапирала – у свој тој драми постоји оно што треба да толеришем и оно што не треба: безобразлук, терање ината и агресију нећу да дозволим, а страх, љутњу, викање, плакање, итд. морам.

Она је осетљиво дете које брзо капира шта се дешава око ње. Када је надвладају јака осећања, не зна сама да се прибере. Она „драми“, јер очекује од мене да решим ситуацију која је мучи. Она заправо виче у помоћ.

Пошто не могу својој деци да убацим микрочип да их сачува од будуће патње, треба да им помогнем да постану психички стабилни. Не смем да им забрањујем да „драме“, јер ће се онда стидети својих емоција. Држаће лоша осећања у себи уместо да их испољавају. Потискиваће их. Тако се нагомилавају незадовољство и тензија, а особа постаје анксиозна и депресивна.

Дете мора да прође кроз јаке емоције и страхове. Зато му читамо бајке које у себи имају агресију и патњу. Мора да их осети и навикне се да осећања дођу и прођу. Да схвати да оно та осећања може да издржи.

Драмљење – Привикавајте дете на емоције, т.ј. прорадите његова осећања

Ако су веома узнемирени, покушавам да бар мало негативне енергије избаце из себе пре него што причамо. Кажем им да прво скачу, ударе песницом о јастук или оптрче круг по кући. Ако су у вртићу, кажем им да викну уместо да ударе другара. Или да бар позову у помоћ неког одраслог.

Прост бапски лек који увек ради: кад су узнемирени, чврсто их загрлим или узмем у крило. Тад осећају топлину, па се лакше смире или отворе (касније се понашају много боље и хоће више да сарађују):

Након што се мало смире, питам их:

1. „Тужан си?“ / „Бојиш се?“ / „Јеси ли се нешто забринула?“

Често осећамо више емоција у исто време. На пример, ако смо љубоморни због некога, осећамо и страх да не изгубимо ту особу. Деци је теже него одраслима да разумеју шта осећају, јер по некад не могу да раздвоје ни своја сложена осећања, а камоли да их још и разликују од мисли.

Помогнем им да препознају осећање тако што набацим пар варијанти која се мени чине логичнима у тој ситуацији.

А онда их питам:

2. „Шта се десило?“

„Шта си ти очекивала да ће се десити?“

„Зашто то теби толико смета?“

Ако објасне ситуацију која је изазвала та осећања, могу да схватим шта их заправо мучи. А они могу да прихвате дато осећање као нешто што сви некад имају, а што увек прође. И да схвате да некада морају и да промене своја очекивање како ствари ТРЕБА ДА буду.

3. „Добро, шта можеш да урадиш?“

Подстичем их да проблем реше сами. Терам их да размишљају. Да ли могу да кажу нешто особи која их је растужила/увредила?

Наравно, мали су и дајем им предлог како се проблем решава:

„А како би било да јој кажеш: ‘То што радиш није лепо. Не можеш да ме избациш из игре’?”

Ако бих само покушала да детету скренем пажњу на другу тему без разговора, оно би и даље наставило да се брине, јер мозгић није решио проблем. И не би баш вежбало самостално решавање проблема.

Шта ако после неког времена расправа не помаже

Наравно, деси се да и после све приче дете и даље остане узнемирено. Нарочито ако су у питању страхови везани за њихов узраст. Онда радим нешто од овог доле:

1. Скретање пажње на другу могућност

Ако су забринути, покушавам да их наведем на неку другу мисао – да је нешто друго заправо тачно:

„Можда те није избацила из игре зато што те не воли. Можда она не зна да се игра у троје. Или се прави важна.”

На овај начин желим да их наведем да је истина мало другачија него што су мислили. Да ништа није тако црно. Да можемо да погрешимо у својим претпоставкама.

2. Поправљање расположења неком активношћу

Радите неки заједнички пројекат, нешто што тражи пуну концентрацију, а детету је пријатно: прављење колача или цртање, пластелин или магични песак, одврните музику и играјте…

Аутор: Мариа Милојковић – некад teacher, преводилац и ћата у фенси фирми. Остала без посла, па почела да пише и учи да не би полудела. Пише на америчком Медиуму, објавила дечју двојезичку књигу на Амазону и Кобоу. Купила тегове од по 3 кг, али никако да скине стомак. Пратите је на Фејсу, на Инстаграму или на њеном сајту где ће вам поклонити е-књигу о васпитању деце.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама