Гледам је док преко пута мене незаинтересована за моје погледе диже обрве на оно што чита. Заправо је та мимика намењена мени. Тај „тон“ њених обрва намењен је мени. Та неизговорена незграпност њених мисли намењена је мени. Љута је.
Још нисам схватила, заиста нисам, током тих љутњи, на кога је љута? На мене или на себе?
Ја знам кад сам љута, кроз љутњу на њене поступке љута сам и на себе. Нисам их предвидела, нисам их згуснула, разредила, груписала, класификовала. Нисам их очекивала. Наравно да сам љута.
Док седи и ради, мисли и ради, љути се и ради, ћути и ради не зна да преко пута ње седи једна мајка која носи своју мајку и себе као ћерку кроз живот и да је таква ушетала и у њен. Носећи своју мајку и себе као ћерку извајавам се као њена мајка већ две деценије. Све те наслеђене ми и стечене улоге играм како знам, са текстом или без, са сценом или без, транскрипт је превазиђен. Кроз све те мајке које носим носећи моју, носим све љутње њихових ћерки, све радости, опчињености, драгости које су код њих направиле прамајке које сам упила, чине ме правом за тебе. Загушити једну, призвати другу.
Ућуткати једну, нагласити другу и наравно да некада ућуткам ону која у ствари треба да проговори. Зато сам тебе баш и родила, такву љутиту, силовиту, добру, пажљиву, сморену, драгу, веселу, лепу, паметну.
Када би само знала.
Аутор: Оливера Стаматовић, учитељица