Отворено писмо родитеља ученика из Аранђеловца стигло је као коментар на један од наших текстова. Мама је можда у праву, можда није, али писмо одише искреношћу па га зато и објављујемо.
Поштовани просветни радници,
Разочарање у образовни систем које ме прати кроз школовање моје деце, навело ме је да вам се обратим на овај начин и то искључиво да не бих изазвала ваш гнев и својој деци отежала даље школовање.
Они нису одлични ученици, можда због недовољно рада, можда из неког другог разлога али се после гомиле свађа, забрана и убеђивања на крају школске године сви у кући помиримо с тим.
Пожалила сам се скоро својој пријатељици наставници да немам више метод како да им помогнем да боље уче, очајнички сам тражила савет или критику, помоћ да схватим где грешим.
На моје питање, како их у школи мотивише да уче, добила сам одговор да се она за то није школовала и да то није њена брига. Зар није обавеза родитеља, али и наставника да их заједно усмеравамо кроз школовање? Свакодневно читам коментаре родитеља који криве школу, наставника који криве родитеље и тако у круг. Зар није заједничка обавеза да их подсетимо када забораве да кажу „извините”, „хвала”, „молим”?
Прошле године сам изашла са посла да поразговарам са наставницом српског језика о томе како да помогнем свом детету да поправи своје резултате. Она ме је оставила у ходнику да је сачекам један школски час, не из разлога што би тај разговор трајао сатима, трајао је колико и њено интересовање за моје дете и мој долазак, већ да ми покаже своју супериорност. Уредно сам је сачекала, објаснила разлог свог доласка и то да желим пре свега да помогнем свом детету и учествујем у његовом школовању. Сматрам да ми је то обавеза и одговорност. Добила сам кратак разговор са образложењем да треба да више учи и да је његово знање што се ње тиче за оцену три. Није он највреднији, није ни лоше дете. Васпитала сам га да буде поштен.
Тројка из музичког? У наше време нисмо знали испод четворке за предмете као што су музичко, ликовно и физичко. Нек се јави неко од родитеља ко је има мању оцену. Редовно идем код разредног старешине када је дан отворених врата. Деца су добра не праве проблеме и то је све што чујем. Морају више да се потруде. У нашој школи када пређу у старије разреде, одстране вас из њиховог образовања, јер с којим правом се мешате као родитељи, коментаришете о нечијем раду и тражите помоћ. Наставници нису дужни, нити научени да сем градива учествују у васпитавању деце, то треба да донесу од куће. Извините, али та деца су пола дана код куће, а пола дана у школи. Ако се интересујете и желите да помогнете свом детету, морате да тражите по школи сваког наставника. Онда вам се деси да чекате у ходнику и размишљате да ли са вама нешто није у реду када сте дошли у школу да питате за своје дете.
У моје време, а верујем и у време данашњих наставника, ми смо до својих успеха долазили преданим радом наставника и родитеља. Чврстом везом наших родитеља и наставника који су кротили нашу немирну природу, својствену за те године. Мени је та веза забрањена, мој долазак у школу се сматра непристојним чином који се види у погледу наставника код год сам дошла, не да критикујем његов рад, немам то право, него да бих учествовала у његовом одрастању као одговорна особа која жели да сутра и њена деца са истим приступом одгајају своју децу.
Моја деца сваку школску годину почињу са великим ентузијазмом да буду бољи него прошле године. Убрзо, обично после два месеца, када доживе два, три разочарања, као двојка из писменог задатка, када се он потрудио да напише састав најбоље што је умео, изгубе вољу и интересовање за учење. Онда почиње пакао у кући. Kрећемо на приватне часове, углавном из кључних предмета, мада сам ове године размишљала да иде и на часове музичког. Да није тужно било би смешно.
Не познајем дете које не иде на приватне часове од када заврши четврти разред. Било одличан ученик или не. Мој утисак је да пола наставника држи приватне часове. Понављам се, али у време нашег школовања приватни часови нису постојали. Па бих вас питала да ми објасните зашто је тако, а да не свалите кривицу на родитеље јер смо ми родитељи очајни и немамо друго решење него да их пошаљемо на приватне часове. О моралу да не говорим, желимо сви бољи стандард у образовању, па родитељи плаћају порез а наставници који одржавају приватне часове од тог прихода никада нису платили порез.
Пре неки дан се ученик добитник Вукове дипломе у свом обраћању захвалио појединим наставницима али је и рекао да неке наставнике жели што пре да заборави. Његов чин је осуђен од свих наставника. Kако сте се сви пронашли у делу да вас заборави а не у делу захваљивања?
Сујета на би смела да буде својствена неком ко учествује у васпитавању наше деце и ако сматрате да за плату коју добијате, не кажем да мислим да је довољна, сматрам да је за одговорност коју носи ваш посао премала, изгледа дајете и више него довољно.
Верујте ми, а мислим да сте и ви искусили на вашој кожи, нису деца лоша. Можда вам не кажу сваки пут хвала, можда не уче у мери у којој би требало, али они у вама траже подршку, мотивацију и опрост за своје несташлуке. Пробајте и ви да им дате крила да успеју у својој намери да би се следећег Видовдана вратили кући задовољни што су постигли за њих велике успехе, неко са одличним неко за мањим успехом, али задовољни што су били ваши ученици. Можда осете потребу да вам кажу ХВАЛА.
С поштовањем, мама.