Otvoreno pismo roditelja učenika iz Aranđelovca stiglo je kao komentar na jedan od naših tekstova. Mama je možda u pravu, možda nije, ali pismo odiše iskrenošću pa ga zato i objavljujemo.
Poštovani prosvetni radnici,
Razočaranje u obrazovni sistem koje me prati kroz školovanje moje dece, navelo me je da vam se obratim na ovaj način i to isključivo da ne bih izazvala vaš gnev i svojoj deci otežala dalje školovanje.
Oni nisu odlični učenici, možda zbog nedovoljno rada, možda iz nekog drugog razloga ali se posle gomile svađa, zabrana i ubeđivanja na kraju školske godine svi u kući pomirimo s tim.
Požalila sam se skoro svojoj prijateljici nastavnici da nemam više metod kako da im pomognem da bolje uče, očajnički sam tražila savet ili kritiku, pomoć da shvatim gde grešim.
Na moje pitanje, kako ih u školi motiviše da uče, dobila sam odgovor da se ona za to nije školovala i da to nije njena briga. Zar nije obaveza roditelja, ali i nastavnika da ih zajedno usmeravamo kroz školovanje? Svakodnevno čitam komentare roditelja koji krive školu, nastavnika koji krive roditelje i tako u krug. Zar nije zajednička obaveza da ih podsetimo kada zaborave da kažu „izvinite”, „hvala”, „molim”?
Prošle godine sam izašla sa posla da porazgovaram sa nastavnicom srpskog jezika o tome kako da pomognem svom detetu da popravi svoje rezultate. Ona me je ostavila u hodniku da je sačekam jedan školski čas, ne iz razloga što bi taj razgovor trajao satima, trajao je koliko i njeno interesovanje za moje dete i moj dolazak, već da mi pokaže svoju superiornost. Uredno sam je sačekala, objasnila razlog svog dolaska i to da želim pre svega da pomognem svom detetu i učestvujem u njegovom školovanju. Smatram da mi je to obaveza i odgovornost. Dobila sam kratak razgovor sa obrazloženjem da treba da više uči i da je njegovo znanje što se nje tiče za ocenu tri. Nije on najvredniji, nije ni loše dete. Vaspitala sam ga da bude pošten.
Trojka iz muzičkog? U naše vreme nismo znali ispod četvorke za predmete kao što su muzičko, likovno i fizičko. Nek se javi neko od roditelja ko je ima manju ocenu. Redovno idem kod razrednog starešine kada je dan otvorenih vrata. Deca su dobra ne prave probleme i to je sve što čujem. Moraju više da se potrude. U našoj školi kada pređu u starije razrede, odstrane vas iz njihovog obrazovanja, jer s kojim pravom se mešate kao roditelji, komentarišete o nečijem radu i tražite pomoć. Nastavnici nisu dužni, niti naučeni da sem gradiva učestvuju u vaspitavanju dece, to treba da donesu od kuće. Izvinite, ali ta deca su pola dana kod kuće, a pola dana u školi. Ako se interesujete i želite da pomognete svom detetu, morate da tražite po školi svakog nastavnika. Onda vam se desi da čekate u hodniku i razmišljate da li sa vama nešto nije u redu kada ste došli u školu da pitate za svoje dete.
U moje vreme, a verujem i u vreme današnjih nastavnika, mi smo do svojih uspeha dolazili predanim radom nastavnika i roditelja. Čvrstom vezom naših roditelja i nastavnika koji su krotili našu nemirnu prirodu, svojstvenu za te godine. Meni je ta veza zabranjena, moj dolazak u školu se smatra nepristojnim činom koji se vidi u pogledu nastavnika kod god sam došla, ne da kritikujem njegov rad, nemam to pravo, nego da bih učestvovala u njegovom odrastanju kao odgovorna osoba koja želi da sutra i njena deca sa istim pristupom odgajaju svoju decu.
Moja deca svaku školsku godinu počinju sa velikim entuzijazmom da budu bolji nego prošle godine. Ubrzo, obično posle dva meseca, kada dožive dva, tri razočaranja, kao dvojka iz pismenog zadatka, kada se on potrudio da napiše sastav najbolje što je umeo, izgube volju i interesovanje za učenje. Onda počinje pakao u kući. Krećemo na privatne časove, uglavnom iz ključnih predmeta, mada sam ove godine razmišljala da ide i na časove muzičkog. Da nije tužno bilo bi smešno.
Ne poznajem dete koje ne ide na privatne časove od kada završi četvrti razred. Bilo odličan učenik ili ne. Moj utisak je da pola nastavnika drži privatne časove. Ponavljam se, ali u vreme našeg školovanja privatni časovi nisu postojali. Pa bih vas pitala da mi objasnite zašto je tako, a da ne svalite krivicu na roditelje jer smo mi roditelji očajni i nemamo drugo rešenje nego da ih pošaljemo na privatne časove. O moralu da ne govorim, želimo svi bolji standard u obrazovanju, pa roditelji plaćaju porez a nastavnici koji održavaju privatne časove od tog prihoda nikada nisu platili porez.
Pre neki dan se učenik dobitnik Vukove diplome u svom obraćanju zahvalio pojedinim nastavnicima ali je i rekao da neke nastavnike želi što pre da zaboravi. Njegov čin je osuđen od svih nastavnika. Kako ste se svi pronašli u delu da vas zaboravi a ne u delu zahvaljivanja?
Sujeta na bi smela da bude svojstvena nekom ko učestvuje u vaspitavanju naše dece i ako smatrate da za platu koju dobijate, ne kažem da mislim da je dovoljna, smatram da je za odgovornost koju nosi vaš posao premala, izgleda dajete i više nego dovoljno.
Verujte mi, a mislim da ste i vi iskusili na vašoj koži, nisu deca loša. Možda vam ne kažu svaki put hvala, možda ne uče u meri u kojoj bi trebalo, ali oni u vama traže podršku, motivaciju i oprost za svoje nestašluke. Probajte i vi da im date krila da uspeju u svojoj nameri da bi se sledećeg Vidovdana vratili kući zadovoljni što su postigli za njih velike uspehe, neko sa odličnim neko za manjim uspehom, ali zadovoljni što su bili vaši učenici. Možda osete potrebu da vam kažu HVALA.
S poštovanjem, mama.