Poštovani gospodine Prodanović,
unapred žalim zbog utroška vremena koje u Školskoj upravi zasigurno koristite racionalnije.
Zovem se Gorčin Krivokuća, nastavnik sam u srednjoj stručnoj školi na relativno dobrom glasu. Ove nastavne godine predavao sam maturantima dva predmeta.
Do mene dopiru glasovi o raskoraku između postignuća i ambicija pojedinih učenika i učenica. Nikome u proteklih dvadeset godina rada nisam svesno umanjio mogućnost profesionalnog napredovanja u poteri za uspehom. Naprotiv. Nije mi cilj da obesmišljenim ocenama preprečim put progresu, iako mi iskustvo govori da raste broj učenika koji više pažnje poklanjaju procesu ocenjivanja nego sticanju znanja. Krajnje korisno! No, slutnja me mori da će takvi i njima slični ubuduće iz Uprave da prosuđuju postignuća svojih nastavnika. U našem je interesu da im ne potkrešemo krilca. Ne da se, ali će se dati. Let, let, u daleki svet.
Svako vreme ima svoje breme. Prilagodi se ili propadni. Ludi boj biju, a mudri vino piju. Povinujem se viziji Školske uprave i Ministarstva prosvete, iako neretko smatram da je zacrtana putanja manjkava baš kao kod „zakinutih“ đaka.
Zlo doba: pojedini profesori prihvatili se posla pregovarača. Nisam znao koliko se ne poznajemo. Kako je svakog dana stizalo sve više urgencija, sastavio sam malu anketu za sagovornike. Nisu znali ni koliko predmeta predajem maturantima, a kamoli kako se predmeti zovu. Koliki je aktuelni, a koliki priželjkivani prosek? Naposletku sam iskao finalni iznos naručenog uvećanja uspeha učenika i učenica po predmetima. Tabula rasa! Sve sam im po spisku staloženo saopštavao, a dušebrižnici ni da beknu. “Dete treba odlično da bude.” Kada, kako, i koliko? Raspitaj se Gorčine! Zar na Marsu živiš? Babice za isporuku ocena prenele su pozdrave, molbe, i ljubazne pretnje. Đavo je u detaljima.
Mea culpa. Istina, izbegavam kolege pred kraj nastavne godine. Nekako unezvereno izgledaju praznih novčanika, praznih pogleda, s pregršt problema. Raspust će uskoro i odmori, a njih kao da je neka sumnjiva sila u zelene zombije izobličila. Ne boj se smrti, nego zla života. Čik nezaražen izađi iz mračnih školskih hodnika! Gorčin je prost prosvetni podanik. Nije spretni Pedro Paskal iz serije o agresivnim gljivicama.
Nema kod babica iskrene brige za štićenike. Evidentno da decu slabo znaju. Pre će biti da se svako za sopstveni ćar stara i da Vama “muštuluk uzme”. Upravo su đaci protekcijama ugroženi. Kako će karakter konstruisati? Jezik laže, srce istinu kaže. Savest nam po inerciji zaiskri tu i tamo, kao guzica u svica. (Upozoravam da o rečniku treba voditi računa, a sam propuste pravim.)
Bez pisane pripreme za nastup, posrednici su brzopleto podbacili. Pokušavam da razumem: ko zna nad koliko bitnih đaka svakog dana budno bde?
Poenta je u efikasnosti. Sve jednostavno i brzo može da se razreši. Moj je prvi pokušaj podbacio. Korigovao sam uspehe iz jednog predmeta. Nije dovoljno! Ko priznaje, pola mu se prašta. Direktor iznova briše zaključenu ocenu. Ja šaljem zahtev, on odgovara. Digitalni ping-pong. Daleko ćemo sa elektronskim dnevnicima dogurati! Nekad bez zbora nije bilo dogovora. Sada svako za svojim sokoćalom sedi – selektuje, unosi, prepisuje. Zaklanja nas Zoom. Poslodavac neusklađene upise savesno sklanja. A nije moj slučaj usamljen. Žice se usijale! Treba šampionat škola u štelovanju ustanoviti.
Kod mene su dva predmeta u igri, pa skroman uspeh učenika pruža priličan prostor za manevar. A nije samo Gorčin na tapetu. Trepere tanane niti komplikovanog tkanja obećanja. U lancu kompleksnih proračuna, ponekad neka karika ne popusti. Uslovi nadmaše zahteve. Ko će prvi leći na rudu? Drugačija je to matematika od one koju sam studirao u prestonici. Previše nepoznatih. Misija na Mars mačiji je kašalj za naše marifetluke. Ni razredni starešina ne poseduje potrebna znanja i umenja. A na koliko ste nas samo seminara stručnog usavršavanja ljubazno uputili! Vas su učili drugačije na privatnom univerzitetu. Prosvetlite nas, tako Vam korisne diplome! Dogovorite se s kolegama u zgradi opštine, dok mi u neokrečenim učionicama čekamo.
Razumem da Vas obavezuju položaj u prosvetnoj vlasti, i svima poznati politički kontakti. Treba sigurnu distancu od prostog prosvetnog puka sačuvati. Opet, “sve nas nosi isti val”, a naša vesla više nisu gitare. Još samo u talambase tučemo tirade o poštenju. Teška su vremena. Mir, mir, mir, niko nije kriv. Nikad se ne zna ko će kome i kada zatrebati. Rastu i moja deca. Za školu ne haju, iako im oba roditelja u obrazovanju tavore. Možda baš u tom grmu leži razočarani zec? Zastupnici su zahtevni, a naše su potrebe skromne. Bilo bi dobro, ako nekako bi moglo.
Razum nas obavezuje da sarađujemo tešnje. Uklonimo skupe medijatore. Ako zlo neće od tebe, a ti beži od njega. Postanimo partneri: uprava i predavači. Kupus i pečenje, slatko pomirenje! Vi već znate koji su đaci vredniji od vršnjaka. Lakše Vam je da utvrdite koliko smo zbog kratkovidosti iz kog predmeta omašili u proceni. Uz precizna uputstva, ni mi nećemo zakazati. Ne bi li, dakle, bila krajnja polza već svrh ovoga dobrim ljudima otvoriti oči? Pa ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod nikad propasti.
Pozdravljam Vas sa žarkom željom da maturanti ubuduće u najboljem svetlu promovišu naš ponosni gradić što dalje odavde!
Vaš Gorčin Krivokuća.
(Tekst je hipotetičkog karaktera. Svaka podudarnost sa stvarnim događajima, slučajna je.)
Autor: Jovan Jona Pavlović, profesor matematike