Ne verujem da ijedna majka uđe u dvadesetu nedelju trudnoće očekujući da će na ultrazvuku čuti loše vest – da postoji problem s njenom nerođenom bebom. Znam da moj verenik i ja nismo – a to je upravo ono što nam se dogodilo. Naše četvrto dete, a prvo zajedničko, naša divna ćerka, imala je anomalije na mozgu. Od tog dana kada nam je ova vest saopštena, naš život je ušao u krug neprekidnih ultrazvukova, razgovora s raznim lekarima, savetnicima za genetiku, analizama krvi, amnio i ostalim testovima. Ni posle svega toga, ni posle ne znam koliko pregleda i analiza, nismo imali konkretan odgovor – šta da očekujemo kad se dete rodi.
Moj verenik ima baš veliku porodicu, pa su, naravno, vesti brzo putovale. Retko se dešavalo da moj razgovor sa budućom svekrvom prođe bez: „Taj i taj se moli za vas.” Koliko god da sam na tome bila zahvalna, u tim trenucima, činjenica da se svekar rođake mog verenika moli za nas i naše dete mi nije mnogo značila.
Ubrzo nakon rođenja, naša ćerka, naš mali borac, počela je da prkosi svim prognozama. Operacija mozga za koju su nam listom svi doktori tvrdili da će morati da se obavi odmah po rođenju, nije bila potrabna. Rečeno nam je i da ćemo ostati u bolnici punih 6 nedelja, a već 13. dan smo bili kod kuće. Odveli smo našeg malog anđela kući, ne znajući ni šta da očekujemo ni kako da joj pomognemo.
Nekoliko nedelja kasnije, putovali smo dva sata u rosni grad mog supruga, na neko rođendansko slavlje. Moja svekrva, ponosna baka, odmah je uzela našu ćerku i krenula da je pokazuje svima redom, da bi je na kraju predala u ruke čoveku kojeg nisam poznavala. Bilo mi je pomalo neprijatno. A kad su suze počele da silaze niz njegove obraze, tad sam već bila zbunjena. Onda je on počeo da joj priča kako se svakog dana molio za nju i njeno zdravlje, kako se cela njegova crkva molila za nju i kako nije mogao ni da sanja da će dobiti priliku da je upozna. Kako je divna i čudesna. Tada mi je sve postalo jasnije. Setila sam i svekrvinih ponavljanja kako se taj čovek moli za moje dete i obećala i sebi i njemu da će je ponovo videti. Ali, već sledećeg dana, on je preminuo od alergijske reakcije na ujed pčele, u svom dvorištu. A ja i dalje verujem da će je on videti kako raste.
Moja ćerka danas radi stvari za koje su doktori rekli da nikad neće moći: hoda, priča, uči, smeje se. Konačno je bila na operaciji mozga. Ima ona još bitaka pred sobom. Ali verujem da ima i nekog u jednom ćošku raja ko je čuva i za nju se moli. Nekog ko se za nju molio i pre nego što sam ja postala svesna da nas čekaju teške bitke. Svekar rođake mog verenika. Prvi heroj moje ćerke.
Izvor: The Mighty