Отварају се завесе и преко сто нестрпљивих малишана креће у акцију. У питању је дечји мјузикл. Данас сви учесници желе да буду „као Петра“, јер она је главна улога, гласна, пуна самопоуздања, текст је савладала без грешке, духовита, спонтана… Диве јој се деца, али и родитељи. Волели би, што је природно, да и њихово дете добије такву шансу, међу више од 100 вршњака.
Али нико не зна поучну причу о Петрином путу ка успеху. Испричаћу вам.
Петра је члан дечјег театра већ четири године. Њени родитељи су по струци педагози, а тата пише песме за потребе представа театра. Једном приликом, тата је за своју талентовану ћерку Петру написао песму „Љубав” која је лако нашла пут до срца публике. Петра је била поносна, разумљиво. То је био њен највећи успех до тада. У глуми и плесу није се посебно истицала.
И почела је још једна школска година. Девојчице њеног узраста, по жељи, су бирале да ли ће бити у групи која је у просеку млађа и више вежба плес или у старијој групи школараца где је најзаступљенија глума. Петра је одабрала старију групу. На часовима је више покушавала да привуче пажњу нових и углавном старијих другара, него да прати час и усваја нова знања. Наставница је дала препоруку, а родитељи су препоруку без речи подржали, да се Петра врати корак у назад у млађу групу. Малена уметница била је увређена и повређена.
Донела је одлуку да више не похађа часове тог театра уопште и тачка. Родитељи су је подржали.
Деца у театру припремала су нови велики наступ, на огромној сцени Спенса, предивну сценографију и пуно публике. Песму „Љубав“ сада је почела да припрема друга девојчица, а Петра је то сазнала. Три дана је плакала и молила родитеље да је упишу поново и питају да јој наставница врати песму, уз претпоставку да ће њихов утицај уродити плодом, јер ЊЕН тата је песму написао! Родитељи су јој објаснили да је одлука о испису била њена и да сада не желе да се мешају. Скренули су јој пажњу да би се девојчица која сада вежба песму „Љубав“ јако растужила ако ипак не би добила ту шансу и да то није фер према њој.
А ако жели да се врати у театар и уколико јој часови недостају, они ће је поново уписати, након тог наступа.
Петра је туговала, родитељи су у целој ситуацији видели праву лекцију за своју ћерку и нису покушавали тугу да спрече. Не, дозволили су Петри и туги да се упознају и представе једна другој. Трећа „другарица“ била је грижа савести. Мама и тата су знали да ће јој, као и свима нама, понекада навраћати у живот ти незвани гости, па је добро да се на време упознају и створе неки међусобни однос.
Одвели су је да гледа наступ. Петра је похвалила другарицу, а са собом водила велику борбу.
Након неколико дана Петра се вратила у театар. Мотивисана, јача, зрелија…
Одлазила је да гледа часове старије групе. Једном приликом наставница је замолила Петру да замени старију другарицу која није на часу. Петра је сада знала да прилике не долазе саме по себи и да је важно бити „на нивоу задатка“. Дала је све од себе, а наставница је у њој видела напредак далеко изнад очекивања.
Одушевљена наставница, дала је Петри нову шансу, а УНУТРАШЊА мотивација била је Петрин чаробни напитак за напредак. Вежбала је и на часовима и испред зграде и у купатилу… Уживала је. То су сцене које сам ја гледала у филмовима, али никада у то нисам веровала. До сада.
И дошао је дан представе, публика је била задовољна целом представом, али ипак највише одушевљена Петром.
А ја желим све да их питам:
Да ли бисте издржали? Ипак је тата писао песму, а мама је другарица са власницом театра?
На другом крају града, на отвореном се одржава програм за децу и има само неколико места за седење. Деца су напред, родитељи назад. Седмогодишња Милица седи сама у вееликом лејзибегу и гледа програм. Њена мама је на клупици одмах поред. Долази Јелена, девојчица истих година и љубазно пита Милцу да ли би јој сметало да седне поред ње. Милица одговара :“Да, сметало би ми“ и окреће главу.
Милицина мама је пола метра поред и ћути – „само нека је мојој Милици удобно“ је њен став. Јелена седа на камен поред, а Милица остаје сама у веееликој фотељи. Мама и даље не реагује. Милици је добро, дакле све је ок. Јелена није важна.
И тако до краја програма, цео сат, Милица је сама у веееликој фотељи, а Јелена на камену.
Закључите сами.
(Истинита прича)
Аутор: Снежана Голић, педагог