Otvaraju se zavese i preko sto nestrpljivih mališana kreće u akciju. U pitanju je dečji mjuzikl. Danas svi učesnici žele da budu „kao Petra“, jer ona je glavna uloga, glasna, puna samopouzdanja, tekst je savladala bez greške, duhovita, spontana… Dive joj se deca, ali i roditelji. Voleli bi, što je prirodno, da i njihovo dete dobije takvu šansu, među više od 100 vršnjaka.
Ali niko ne zna poučnu priču o Petrinom putu ka uspehu. Ispričaću vam.
Petra je član dečjeg teatra već četiri godine. Njeni roditelji su po struci pedagozi, a tata piše pesme za potrebe predstava teatra. Jednom prilikom, tata je za svoju talentovanu ćerku Petru napisao pesmu „Ljubav” koja je lako našla put do srca publike. Petra je bila ponosna, razumljivo. To je bio njen najveći uspeh do tada. U glumi i plesu nije se posebno isticala.
I počela je još jedna školska godina. Devojčice njenog uzrasta, po želji, su birale da li će biti u grupi koja je u proseku mlađa i više vežba ples ili u starijoj grupi školaraca gde je najzastupljenija gluma. Petra je odabrala stariju grupu. Na časovima je više pokušavala da privuče pažnju novih i uglavnom starijih drugara, nego da prati čas i usvaja nova znanja. Nastavnica je dala preporuku, a roditelji su preporuku bez reči podržali, da se Petra vrati korak u nazad u mlađu grupu. Malena umetnica bila je uvređena i povređena.
Donela je odluku da više ne pohađa časove tog teatra uopšte i tačka. Roditelji su je podržali.
Deca u teatru pripremala su novi veliki nastup, na ogromnoj sceni Spensa, predivnu scenografiju i puno publike. Pesmu „Ljubav“ sada je počela da priprema druga devojčica, a Petra je to saznala. Tri dana je plakala i molila roditelje da je upišu ponovo i pitaju da joj nastavnica vrati pesmu, uz pretpostavku da će njihov uticaj uroditi plodom, jer NJEN tata je pesmu napisao! Roditelji su joj objasnili da je odluka o ispisu bila njena i da sada ne žele da se mešaju. Skrenuli su joj pažnju da bi se devojčica koja sada vežba pesmu „Ljubav“ jako rastužila ako ipak ne bi dobila tu šansu i da to nije fer prema njoj.
A ako želi da se vrati u teatar i ukoliko joj časovi nedostaju, oni će je ponovo upisati, nakon tog nastupa.
Petra je tugovala, roditelji su u celoj situaciji videli pravu lekciju za svoju ćerku i nisu pokušavali tugu da spreče. Ne, dozvolili su Petri i tugi da se upoznaju i predstave jedna drugoj. Treća „drugarica“ bila je griža savesti. Mama i tata su znali da će joj, kao i svima nama, ponekada navraćati u život ti nezvani gosti, pa je dobro da se na vreme upoznaju i stvore neki međusobni odnos.
Odveli su je da gleda nastup. Petra je pohvalila drugaricu, a sa sobom vodila veliku borbu.
Nakon nekoliko dana Petra se vratila u teatar. Motivisana, jača, zrelija…
Odlazila je da gleda časove starije grupe. Jednom prilikom nastavnica je zamolila Petru da zameni stariju drugaricu koja nije na času. Petra je sada znala da prilike ne dolaze same po sebi i da je važno biti „na nivou zadatka“. Dala je sve od sebe, a nastavnica je u njoj videla napredak daleko iznad očekivanja.
Oduševljena nastavnica, dala je Petri novu šansu, a UNUTRAŠNJA motivacija bila je Petrin čarobni napitak za napredak. Vežbala je i na časovima i ispred zgrade i u kupatilu… Uživala je. To su scene koje sam ja gledala u filmovima, ali nikada u to nisam verovala. Do sada.
I došao je dan predstave, publika je bila zadovoljna celom predstavom, ali ipak najviše oduševljena Petrom.
A ja želim sve da ih pitam:
Da li biste izdržali? Ipak je tata pisao pesmu, a mama je drugarica sa vlasnicom teatra?
Na drugom kraju grada, na otvorenom se održava program za decu i ima samo nekoliko mesta za sedenje. Deca su napred, roditelji nazad. Sedmogodišnja Milica sedi sama u veelikom lejzibegu i gleda program. Njena mama je na klupici odmah pored. Dolazi Jelena, devojčica istih godina i ljubazno pita Milcu da li bi joj smetalo da sedne pored nje. Milica odgovara :“Da, smetalo bi mi“ i okreće glavu.
Milicina mama je pola metra pored i ćuti – „samo neka je mojoj Milici udobno“ je njen stav. Jelena seda na kamen pored, a Milica ostaje sama u veeelikoj fotelji. Mama i dalje ne reaguje. Milici je dobro, dakle sve je ok. Jelena nije važna.
I tako do kraja programa, ceo sat, Milica je sama u veeelikoj fotelji, a Jelena na kamenu.
Zaključite sami.
(Istinita priča)
Autor: Snežana Golić, pedagog