Ја нисам васпитачица по занимању. Нисам никад учила педагогију, дечју психологију, полагала испите, ишла на праксу у вртић. Ја сам само мама која је родила двоје деце и која покушава да их у овом помало лудом свету изведе на прави пут.
Добро, прочитала сам пар текстова о томе како реаговати у одређеним ситуацијама, шта кад се дете понаша овако или онако, како поставити границе а пружити љубав… Али, као и сваки родитељ, правим грешке због којих се после кајем. Понекад мислим да сам најгора мајка на свету.
Али кад видим осмех на лицу свог детета, знам да сам бар нешто добро урадила.
Мој син, моје млађе дете, има две и по године и пре неколико недеља је кренуо у вртић. Наравно, вируси и друге околности су учиниле своје па он више није ишао него што јесте. Ипак, мало након поласка у вртић, он је почео да муца. Баш да муца. По 20 пута покушава да каже једну реч.
Забринули смо се, почели то да повезујемо са стресом због поласка у вртић, али и са његовим другим мањим здравственим проблемима који су у нама изазвали стрес а он то вероватно осетио.
Али, у вртић се мора. Бака нас је чувала до недавно, сад више не може, а мама и тата на посао морају.
Јутрос смо устали, спремили се и кренули, сви заједно – старија сека која се већ навикла и обожава вртић, тата и мама на посао, а он у јасле. Кад смо стигли до вртића, почела је уобичајена сцена – плакање, викање, хистерија. Нисам мајка која презаштићује своју децу и знам да то морамо да прођемо. Прогутала сам кнедлу, оставила га васпитачици чврсто му обећавши да ћу кад се пробуди доћи по њега, окренула се и отишла док је плач одзвањао за мном.
Кад сам изашла, осећала сам се као најгора мајка на свету. Морала сам да се пришуњам прозору и да провирим, да видим да ли и даље плаче. Кад сам погледала, срце ми се још више стегло.
Видела сам њега, погнуте главе, док му васпитачица бесно скида дукс, вичући и претећи му прстом! Не знам како сам се суздржала да не уђем унутра и не очитам јој лекцију какву ће упамтити!
Зато што сам сигурна да нису све васпитачице овакве, да је већина другачија, морам да вас питам, драге васпитачице:
Да ли је у реду викати и бесно скидати дукс детету које је узнемирено јер је морало да се одвоји од тате и маме?
Кад су тужни, несрећни, уплашени, кад им треба топла реч, да ли је вика право решење?
Да ли је то начин на који би требало да се опходимо са децом?
Да ли је за те методе дисциплине потребно школовање, семинари и пракса коју сви ви морате да прођете?
Да ли сам ја као мајка имала право да осетим бес и љутњу?
Да ли моје дете због тога муца?
Како да ја свом сину сада објасним да је вртић лепо место којем треба да се радује?
И, коначно, како да сутра окренем леђа и одем на посао спокојна, знајући да је он у добрим рукама?
Није ово никакав напад на професију васпитача, која је дивна и часна. Много тражи, али исто тако много даје. Ово је само бунт једне мајке због васпитачица које каљају ову одговорну професију. Ово је због тога што сад не знам да ли могу да оставим своје дете у вртићу и не мислим да ли неко тамо урла на њега зато што је уплашен и тужан.
Зато што мислим да би свака васпитачица требало да зна колико су танана осећања те деце с којом се неке од њих опходе без имало саосећања. Колико је то све за њих ново, страшно и колико су преплављени страхом да мама и тата више неће доћи по њих.
Зато вас молим, драге васпитачице, немојте викати на дете кад је уплашено, кад му треба мир и топла реч. Викните ако је бацило и поломило играчку, ако удара друга, ако се понаша непристојно. А кад је тужан, онда му пружите руку, загрлите га, разговарајте с њим. Нека зна да ће код вас наићи на утеху кад му је потребна и схватиће да вртић није тако страшно место.
И ја више нећу морати да се враћам и вирим кроз прозор тражећи његово преплашено лице.
Једна мама из Београда