Питати децу за мишљење о свему НИЈЕ демократија него лоше родитељство

3 августа, 2021

Родитељство се много променило у претходних неколико деценија. Можда још више, променила се структура просечне породице. Од тога да су деца посматрана као чланови породице без права на глас, на жеље, на љутњу, до тога да су за пар деценија постала центар универзума својим родитељима. Центар око ког се све остало врти.

Foto: Canva

Велике породице какве су некад постојале готово да су ишчезле, па тако сада већина њих нема више од једног или двоје деце, а многе породице и само једног родитеља. И то је један од разлога због ког су деца у центру пажње својих родитеља. Ово се раније није дешавало јер је пажња морала бити подељена између петоро, шесторо или чак више деце, али и осталих чланова породице, јер су заједнице у којима се живело биле много веће, а утицај на васпитање деце имали су и бабе, деде, ујаци, стричеви.

Ако желите да вам деца стоје чврсто на земљи, ставите им мало одговорности на рамена. – Abigail Van Buren

Овај тренд, наравно, присутан је пре свега у средњој и вишој класи и довео је до још једне проблематичне појаве – деца су својим родитељима постала статусни симбол. Пројекат. Инвестиција. Прећутно, али сурово такмичење чије је дете брже напредовало, прво проходало или научило неке енглеске речи, има огроман утицај на децу, а да родитељи тога уопште нису свесни.

Претерана пажња

Циљ родитељства данас је да се “произведу” савршена деца. И тај циљ се манифестује кроз константно надгледање и планирање њихових дневних активности. Али, као да то није довољно, све чешће можемо да видимо ситуације у којима су родитељи, на неки начин, испланирали својој деци читаву будућност. Ово није ништа ново, и наше баке и деке су мало права гласа имали када је реч о њиховој будућности, али постоји једна битна разлика. Њима су родитељи планирали будућност верујући да је то једини прави пут за њих. Родитељи који данас деци планирају будућност, то углавном чине како би остварили своје снове.

А истовремено, родитељи су постали и веома несигурни. Плаше се сопственог ауторитета. Покушавају да својој деци буду другари и “тренери”. Плаше се конфликта са њима. Плаше са како ће на децу утицати негативна критика или било какво лоше искуство. И зато им постављање граница тако тешко иде.

Прочитајте: Како др Рајовић својој деци поставља границе?

А деца?

Овакво родитељство, како се чини, даје врло слабе резултате. Оно производи децу која су несигурна и без снаге и способности да се суоче са тешкоћама и препрекама. Не знају како да се понашају онда кад почну да живе у стварном свету и кад схвате да они, заправо, нису центар универзума. Не разумеју како то да постоје ствари за које морају баш много да раде и да се труде да би их добили.

Деца која су одгојена на оваквим принципима чврсто верују да су бољи од других. Али, кад се суоче са стварним светом, та слика о себи се распршти у милион делића и нађу се у ситуацији где остатак света не аплаудира сваком њиховом кораку, као што су очекивали.

Кад одрасту, у односима са другим људима, као љубав тумаче то што све њихове хирове подносе без критике. И обрнуто – нетолерисање хирова је недостатак љубави, из њиховог угла. А дубоко у себи, колико год језика да говоре и какве год вештине да су кроз одрастање развили, емотивно, дубоко у себи, они су и даље деца. 

Питати децу за мишљење о свему

Ма колико да искрено верујем у то да децу треба слушати и да треба да имају право гласа, бојим се да су неки родитељи у томе отишли предалеко. Нови стил родитељства који се фокусира на права детета да доносе и велике одлуке које имају утицаја на динамику целе породице, ствара нам и огромне проблеме са ауторитетом. Идеја да је дете заправо одрастао човек у малом телу изузетно је штетна. Неки родитељи верују да би дете требало питати за мишљење о свему што се њега тиче, јер ће тако научити да доноси одлуке и изградити аутономију. А, у стварности, дешава се сасвим супротно.

Дете од пет или десет година, у већини случајева, НЕМА ПОЈМА шта је најбоље за њега. Оно само зна шта би желело, а те две ствари врло често нису исто.

Границе које родитељ поставља детету нису, и не могу да буду ограничења његове слободе и препрека његовом развоју, све док је однос између детета и родитеља здрав. Напротив, управо су те границе оно што чини да се дете осећа сигурно и вољено. Оне му постављају оквире у којима може слободно да истражује и учи. Границе, ако су правилно постављене, уче децу још једној, за живот у свету одраслих врло важној лекцији – да стварни свет функционише по својим успостављеним правилима и да није дете то које одређује како ће се свет понашати, већ је заправо обрнуто.

Њихово време када ће добити прилику да мењају свет тек долази. Али, док су мали, морају живети у складу са смерницама у које верују њихови родитељи. Да кажу шта мисле, да. Да имају право де се њихово мишљење чује, да. Да се о томе што су рекли размисли, да. Али да се о свакој теми до у бескрај расправља или да се, још горе, мишљење и жеља детета усваја некритички, како бисмо им улили сигурност – не, никако. Јер постићи ћете управо супротно. Јер, иако то многи несигурни родитељи не мисле, управо су јасне границе једини исправан пут којим инвестирају у будућност своје деце.

А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама