Пре неколико недеља, моја ћерка дошла је кући и донела ми извештај са тромесечја. Иако су оцене и коментари заиста позитивни и учитељица је истакла њено напредовање, нашла се ту и једна, ако питамо систем, негативна ствар.
“Шта пише, мама? Каква сам?” питала ме је са таквом озбиљношћу која некако није пристајала њеној висини, док ме је гледала одоздо, нестрпљиво ишчекујући шта пише на том папиру који је ту да је процени и каже да ли је била довољно добра.
Погледала је тај усамљени коментар који се издвајао од осталих. Писало је: “Често расејана и пажња јој лута.” Али, ја сам то већ знала. Знала сам много пре него што је написано на том папиру. Откако је проходала, она је пажљиво посматрала свет око себе.
Након што сам истакла све позитивне ствари које је учитељица у извештају написала, рекла сам јој и за тај, последњи. Кад је чула, благо се и несигурно насмешила и признала: “Тачно је то да често гледам около.”
Али пре него што је због тога успела да осети само трунку стида и осећаја да није довољно добра, клекнула сам на колено како бисмо биле једнаке и погледала је право у очи. Нисам хтела да ово што имам да јој кажем само чује, хтела сам да осети моје речи.
“Да. Гледаш около често. Зато си и приметила Ану која седи сама у школском дворишту, без ужине и пришла јој да понудиш пола своје.”
“Приметила си и да је Блеки тужан у последње време, па смо га одвели код ветеринара који је рекао да је срећа што је дошао на време.
“Приметила си и конобарицу у ресторану која је баш много радила и трудила се да сви буду задовољни, па си предложила да јој оставимо мало “више кусура”. Исте вечери си приметила и да дека иде спорије од нас осталих па си га чекала и шетала уз њега.”
“Приметиш и диван поглед сваки пут кад прелазимо мост да стигнемо на тренинг.”
“И, знаш шта? Не желим да престанеш да примећујеш ствари јер је то твој дар. То је дар који дајеш свету.”
И док сам је гледала како расте и добија крила од мојих речи, схватила сам да је управо њен приступ животу тај који може да промени свет.
Знате, многи од нас проведу живот чекајући да их неко примети. Да примети наш бол, наше ожиљке, наш страх, радост, успехе и храброст.
А они који примећују су редак и диван дар овом свету.