„Radim u vrtiću u koji dolazi dvoipogodišnja devojčica koja gotovo svakog dana „plače bez suza“, cmoli. Ali zaista, od 9 sati koliko sa mnom provede, između 5 i 8 sati ona plače, bez jedne suze. A čim nešto pođe po njenom, ona je radosna, presrećna. Plače kad prelazi iz sobe u trpezariju, plače za mamom, plače kad treba da spava. NIKAD ne ispušta svoje ćebence, potpuno izgubi kontrolu kad treba da se izuje i želi da bude u jakni sve vreme.
Ne spava, ali tokom vremena za spavanje plače. Ponekad moram da je izvedem iz sobe da bi druga deca mogla da se odmore. Pokušala sam da je pitam želi li da se odmara u glavnoj sobi gde i ja boravim i to je radosno prihvatila. Ali je upalilo samo jedan dan.
Njeni roditelji deluju kao divni ljudi. Baš ljubazni i predusretljivi. Ali s njom razgovaraju bebećim glasom. Tako da i ona sama tako govori.
Imamo i psihologa u vrtiću i ona kaže da je dete praktično u neprekidnom tantrumu i da je to ponašanje naučeno – to da kad se pretvara da plače, dobija ono što želi. Njena majka je potvrdila da to kod kuće često jeste slučaj.
Ja ovo dete ne mogu da učinim srećnim. Sve što ona želi je da bude kod kuće s majkom (to nam i govori), a psiholog kaže da je plakanje samo naučen vid manipulacije. Savetovala mi je da ignorišem i hvalim kad ne plače i kad se lepo ponaša, ali to je JAKO retko.
Teško mi je da je gledam takvu, a ovo je već 5. nedelja adaptacije. Mnoga su deca prvih dana bila uplašena, plakala i trebalo im je vremena da se opuste. Ali do sada su već svi gotovo adaptirani i veći deo dana zaigrani i nasmejani. Ali ona gotovo nikad. Jutros kad je majka dovela, u 8 sati, rekla je da je uplakana od trenutka kad je ustala.
Da li postoji način da pomognemo devojčici? Da li je potrebno da ode psihijatru ili na neku neurološku procenu? Osećam kao da sve radim pogrešno i svaki savet bi mi značio.“
Ovo što ste pročitali je pismo jedne vaspitačice čuvenoj psihološkinji i stručnjaku za dečji razvoj, Janet Lansbury.
A ovo je njen odgovor zabrinutoj vaspitačici:
Potpuno mogu da razumem koliko je teško naći se u takvom položaju i divno je što pokazujete razumevanje za Lilu. Ali, izvinite na mojoj iskrenosti, vaš psiholog me jako ljuti. Lila ne manipuliše ni vama ni svojim roditeljima nikakvim lažnim plakanjem. Ona radi ono što radi svaki dvoipogodišnjak i svako dete – trudi se, iz sve snage, da funkcioniše najbolje što može u okruženju koje joj je dato. Mala deca nemaju ni instinkt ni veštine potrebne da namerno izigravaju sistem. Ona zapravo čini ono što može, koristeći se onim što ima, da se adaptira na taj novi sistem.
Naša percepcija, odnosno način na koji mi vidimo decu i njihovo ponašanje su ključna polazna tačka za donošenje zaključaka. Ono što svojim očima i umom vidimo, odrediće način na koji ćemo reagovati. I to je mesto na kom vaš psiholog toliko puno greši. I ne samo da greši u proceni, već vas savetuje da na tu, takozvanu manipulaciju deteta, reagujete tako što ćete mu svojom manipulacijom „vratiti“! Predlaže vam da se preko mere i neiskreno oduševljavate željenim ponašanjima i nagrađujete ih, a zaboravlja da je decu teško prevariti.
Taj pristup možda ima smisla ako dresirate psa ili radite sa laboratorijskim pacovima, ali Lila je svesno ljudsko biće. Potrebno joj je i zaslužuje da tako bude i tretirana.
Potrebno joj je da sa ljudima koji o njoj brinu može da izgradi LJUDSKU vezu koja, kao i sve zdrave veze, mora počivati na iskrenosti, empatiji i poverenju. Ne na manipulaciji i dresuri.
A sad konkretno, evo nekih predloga kako da pomognete Lili.
Odmor
Iz vaše priče zaključujem da Lila ima deficit sna, tako da nije čudno što ne može da funkcioniše, pa ni da se opusti dovoljno da dremne u vrtiću. To se dešava kao posledica premora. Moguće je da njeni roditelji imaju poteškoća da uspostave jasnu rutinu i granice kad je reč o odlasku na spavanje. Verovatno im je veliki izazov (kao i mnogim drugim roditeljima) da prihvate Lilina osećanja koja su im neprijatna i dozvole im da se ispolje. Zato, kako ste napomenuli, na svaku naznaku izražavanja negativnih osećanja, reaguju kako bi to prestalo.
Dakle, za početak, mislim da svi treba da se fokusirate na to da prihvatite njena osećanja, a roditelji da joj osiguraju dovoljno sna.
Normalizujte negativna osećanja
Ne mislim da na bilo koji način može pomoći to što Lilina osećanja procenjujete, u smislu iskrenosti. Uvek je najbolji odgovor da prihvatimo i priznamo osećanja u kakvom god obliku da se pojave. Da ih prihvatimo, ne da pokušamo da ih promenimo ili učinimo da ona nestanu.
A to ne znači da morate svaki put ostaviti sve što radite i posvetiti se tešenju deteta (osim ako je očigledno povređeno). To ne znači ni da treba da sednemo uz dete i govorimo umirujućim glasom kako bi se ono osećalo bolje. Iako jeste lepo i poželjeno da to učinimo onda kad možemo, ostavljanje svega da bi se posvetila pažnja detetovim osećanjima mu, zapravo, pokazuje našu veliku zabrinutost i stavlja njegova osećanja u centar zbivanja. Kao da je pokazivanje osećanja nešto neprirodno, umesto da ga predstavimo kao normalan, cikličan tok raspoloženja i osećanja.
Uz svu dobru volju i strpljenje koje pokazujete, istina je da vi, zapravo, ne možete da, kako kažete „učinite Lilu srećnom“. Niko od nas nema takvu moć nad nekom drugom osobom. Najbolji put ka tome je da prihvatimo i verujemo u osećanja koja nam ljudi pokazuju. Prihvatanje je najbolji saveznik u izgradnji svake veze, pa tako i vaše veze s Lilom.
I premda se sa vašim psihologom ne slažem da je Lila manipulativna, ipak bih se složila sa konstatacijom da je njeno ponašanje zapravo uslovljeno okruženjem i načinom na koji su roditelji reagovali.
Zaboravite bespomoćnost i pomozite joj da veruje u sebe
Iz vašeg opisa odnosa Lile i njenih roditelja, čini se da je oni, na neki način, smatraju nezrelom. Pretpostavila bih da za nju veruju da je zahtevna, bespomoćna i neko kome uvek treba pomoć, a ne snažno dete koje raste i svakog dana uči nove načine osamostaljivanja.
Opet, naša percepcija je veliki deo cele priče. Ona ne oblikuje samo naš odgovor na ponašanje deteta, već postaje i ono što dete o sebi misli. Pa tako, kad dete vidimo kao razmaženo, zahtevno, nezrelo, i dete to o sebi počinje da misli. Čini se da je Lila sebe prihvatila kao takvu.
Zato, sledeći put, pokušajte da je posmatrate kao zrelo mlado biće i recite nešto poput: „Vidim da govoriš „ne“ jer ne želiš da mama ode. Baš se s tim ne slažeš. Skroz je bez veze kad se dešava nešto što nam se ne dopada, zar ne?“ Ovakve stvari govorite tako da je ohrabrite da osećanja izrazi bez straha, umesto tužno i bespomoćno. Pronađite u njoj snažnu devojčicu. U svakom detetu je, samo je treba prepoznati.
Lila je u odličnim rukama i vi je nećete izneveriti. U to sam uverena.