У мору ирационалних страхова које је моја породица (с мајком на челу) временом успела да изнедри, страх од одвајања налази се на сјајном трећепласираном месту, одмах иза страха од глади и наравно – промаје.
Моја мајка се и дан данас куне да њен прерани климакс започео оног дана кад сам се ја удала – јер одвојити се од кћерке јединице није лако, а припреме за венчање биле су идеалан полигон за вежбу свих маминих хормона. Ако мене питате, вежбе су почеле много пре моје удаје, чини ми се – од дана кад сам се родила.
По фамилији се и дан данас препричава како је моја мајка звизнула патронажну сестру јер ме је ова превртала к’о палачинку. Мама то приписује постпорођајној депресији о којој се тада још увек није гласно говорило, тата рутини коју патронажне сестре заиста стекну након неког времена, док чињеницу да стварно јесмо малчице посесивни – нико не помиње. Јер моја мајка јесте увек била прилично… рецимо, брижна.
Хтела она да призна или не, моја је мајка свако физичко одвајање од мене јако тешко подносила. Кад ме је првог дана оставила у вртићу, плакала је толико да је хитна помоћ на крају морала да јој звизне апаурин, интравенозно. Плакала је дуго пошто сам се ја навикла на ново окружење и ујутро се весело обавијала око ногу пуначке васпитачице. Иако се по правилу брине о томе како ће се дете адаптирати на нову средину, код нас је ситуација била обрнута. Моја васпитачица Маца, које се као кроз маглу сећам, дуго би остајала да седи сваког јутра с мојом мајком на ниским клупицама поред ормарића, вадећи из плаве кецеље већ спремне марамице.
– Па немојте тако, Миланка, нисте једини, видите колико родитеља оставља своју децу код нас…. уосталом, Дуди је лепо код нас, лепо се игра, лепо једе, спава, напредује… Нико вас не криви због тога што морате да радите. Живот је то, немате избора…
На сам помен “остављања“, мама би заридала тако да су се ходници орили а једна по једна васпитачица кренуле да провиирују из својих боравака. „Шта је тети, нешто је боли?“ – питала су деца и притрчавала васпитачици Маци. „Душа је боли“ – одговарала би Маца и уклањала трагове маскаре с мамине блузе.
– Надо! – позвала би куварицу. – Надо, дај брзо воде и коцку шећера, видиш да жени није добро!
Нада би се, спора и трома, какву је Бог дао, довукла с шећером након по’ сата, дајући мами форе да се добро исплаче. Маца би је, затим, испратила и закључала велика бела врата, за случај да мама пожели да се врати пре три и петнаест. Трајало би то ко зна колико да тата није решио да узме ствар у своје руке и крене он да ме доводи у вртић. Тачно је да нисам више долазила дотерана и умивена као кад је мама водила рачуна о томе, често би знао да ме одведе у патофнама, више пижама сам имала у вртићу него код куће, али барем је падању у несвест дошао крај.
Мама је, своју шансу поново добила када сам кренула у школу. На групној фотографији, све маме насмејане, поносне, само моја, зна се – отечена од плача, тешки случај коњуктивитиса. Када смо у другом разреду требали да идемо са школом на Златибор, мама је имала да свисне од муке.
– Не иде и тачка – рекла је и лупила шаком о сто. Немам ја стотину деце па да их губим по Златибору! Осам јој је година! Не зна честито да се упаше, шта мислиш, да ће неко тамо да води рачуна о њој? Она туњава учитељица ће да брине јесу ли неком мокре ноге, јесу ли сити, је ли им хладно? Па не би јој човек дао две овце да чува, а камо ли тридесеторо деце! Уосталом, знаш колико је осетљива, само што смо залечили крајнике, сад опет треба да навуче неку болештину…
Тата, опет сушта супротност мами, био је за то да идем, па таман ме свећом по Златибору тражили. Ја сам додатно закувала ствари, кад сам му једном приликом, кришом и да мама не чује, рекла да стварно желим да идем.
“Mислим, да ме не схватиш погрешно, Драгољубе, немам ја ништа против да се деца друже, али што је много – много је. Знаш ли ти где је Златибор, да се, далеко било, нешто деси, три сата вожње…“ – набрајала је мама све могуће и немогуће опасности. “Да је ближе – па и некако, али – планина је то. Има ту вукова, медведа, дивљих свиња, крава, поскока…“ Тата је онако кулерски, пустио да исприча шта је имала, а онда је само изјавио како “Мала има да иде“ и устао од стола, што је значио да је дискусија завршена. “И само да знаш“ – добацио је с кауча – “крава је домаћа животиња, Миланка“.
Наново су се сузе низале на станици, наново су Миланку поливали водом и гурали под језик коцке шећера натопљене валеријаном, Драгољуб је рекао да мала има да иде, и мала је отишла. На седам дугих предугих дана. Колики је рачун Миланка накрцала бирајући позивни ужичког краја, никада нисмо сазнали, али биће да је знатно увећала бруто национални дуг СФРЈ.
После два дана знала је име сва три портира дечјег одмаралишта, теткице су је звале “душо“, а куварица обећала да ће ми, да нико не види, сипати репете. Не сећам се ни Златибора, ни репете, ни куварица, али памтим сцену у којој мама, попут камиказе, улеће у аутобус и грли дебелог, бркатог Ластиног шофера, да му се захвали што јој је дете, живо и здраво, вратио кући.
Елем, све то не би било страшно да се Беба пре неки дан није појавила, тутнула ми под нос папир величине А4 ситног текста и рекла “потпиши“. Шта да потпишем? Златибор. Хоћу да идем, сва деца иду. Потпиши ту. Мислила сам да сам ок и да ћу то поднети најнормалније. Мислила сам да нисам као моја луда мајка. Мислила сам да ћу ја то некако лакше… а онда се црвена лампица упалила. Она иде – понављао је глас у мојој глави. Има девет година и жели да иде… одлази од тебе и нећеш је видети недељу дана. Да је ближе, па и некако. Али – планина је то…“
– Морамо да разговарамо с татом… – рекла сам. – Не може то тек тако… Уосталом, не знам да ли сад имамо пара…
– Може на рате. – рекла је Беба. – А и деда ће ми додати, обећао је. Молим те, потпиши. Ту.
– Знам, душо, али знаш ли ти где је Златибор? Има ту вукова, медведа, дивљих свиња… свега има…
– Дубравка… – прекиде ме Влада. – Скрати причу, молим те. Све и тигрова да има – мала има да иде.
– Мала треба да иде. Мала више није тако мала. – рече мој муж и устаде од стола.
Малој се очи зацаклише од среће. И мени се очи зацаклише од… није важно. Углавном, мала оде, ја остадох да џуџим крај телефона. „Хало… Извините, јесам добила Ужице? А, молим вас, је л’ знате број хотела горе на Златибору? Пишем… Нула тридесет један, осамстодванаест…
Текст: Даниела Бакић