Сваке недеље, сваког дана, сви ми се „слажемо са условима и правилима коришћења“ нечег. Да ли је то апликација коју смо инсталирали, па без читања кликнемо на оно I AGREE, или је куповина у онлајн продавницама, које обавезно траже да обележимо квадратић и тиме се сложимо да пристајемо на њихове услове – свеједно је. Ми смо им обезбедили податке о себи и законско право да тим подацима располажу. Али и подацима наше деце.
Све то нас тера да се запитамо – колико података о својој деци ми тако нехајно дајемо, не запитавши се шта тиме заправо чинимо? Шта су последице?
Вероватно сте помислили да је овде реч о дељењу фотографија деце на друштвеним мрежама и да смо ту да вас одговоримо од такозваног sharenting-а. Али није то оно што је најважније. Овде се ради о систему, а појединац и његове навике нису толико важни.
Важно је то што, по први пут у историји, подаци деце се сакупљају и класификују далеко пре тренутка њиховог рођења. Понекад и пре зачећа, па преко рођења и кроз читав живот.
Како?
Данас, кад млади људи одлуче да желе да постану родитељи, ако им не успе првог месеца, велика је шанса да ће помоћ потражити онлајн и у претраживач куцати „како остати у другом стању“. Или ће инсталирати апликације које прате овулацију. А кад им успе и млада мама остане трудна, онда ће, вероватно, на друштвеним мрежама поделити фотографије са ултразвука или ће инсталирати апликације за праћење развоја плода или једноставно гуглати „како смањити мучнину због трудноће“.
А онда се беба роди, а доктор Гугл већ зна да ли је она у пренаталном периоду имала неке проблеме (лош дабл тест, цисту на бубрегу или нешто треће) јер су тата и мама гуглали још у трудноћи.
Даље, тата и мама прате сваки њен покрет. Сваку дремку, плач, необичну боју каке. И врло често и о томе обавештавају интернет. Он ће знати да ли мама доји и како јој то иде, да ли беба има грче и како спава ноћу. Све те податке, осетљиве податке о нашој деци, њиховом здрављу и понашању, велике компаније претварају у профит. Тако што их деле с другима.
Да бисте разумели како ово функционише, можда ће помоћи да знате следеће. Пре три године, 2019, British Medical Journal објавио је истраживање које је показало да су, од 24 мобилне апликације о здрављу које су испитиване, њих 19 податке о корисницима продавало другим заинтересованим странама. А те заинтересоване стране су даље податке делиле са још укупно 216 других организација. А од тих 216, свега је три уопште припадало здравственом сектору. Осталих 213 биле су велике технолошке компаније као што је Facebook или Oracle, затим компаније које се баве дигиталним оглашавањем, као и разни кредитни бирои и агенције.
Тако да, чак и ако ниједну фотографију своје бебе нисте објавили на друштвеним мрежама, компаније које се баве оглашавањем и кредитне агенције вероватно већ имају неке податке о вашем детету.
Али, мобилне апликације, претраживачи и друштвене мреже заправо су само врх леденог брега. Децу у свакодневном животу прате најразличитије технологије. Едукационе платформе у школама, паметни уређаји у кућама, онлајн игрице, играчке које користе интернет и YouTube који им служи за гледање дечјих садржаја и многе, многе друге технолохгије.
Па шта, рећи ћете, можда. Какве везе има што узимају неке податке? Ми ништа не кријемо и нема ту ничег посебног ако неко сазна шта воле да једу или кад су рођени!
Али важно је. Јер појединци данас нису само праћени. Већ се на основу података који се о њима прикупе, креирају профили. Вештачка интелигенција и предиктивне аналитичке методе користе се да прикупе што је могуће више података о личности, о навикама и начину живота појединца, из различитих извора – породична историја, навике о куповини, коментари на друштвеним мрежама. Све ти подаци се сакупљају, укрштају и све нас то сврстава у одређени профил.
Ове технологије се користе на сваком кораку. Користе их банке, да одлуче да ли ће и по којим условима одобрити кредит, осигурање их користи да одлучује о премијама, послодавци их користе да одлуче, сутра, да ли је ваше дете добро за њихову компанију. Полиције и судови у свету их користе како би проценили да ли је појединац потенцијална претња друштву, будући криминалац.
Ми као појединци немамо ни знање ни контролу над тим како се подаци наше деце узимају, класификују, користе, продају. Али знамо да то може и те како утицати на њихов живот.
Како то, у пракси, изгледа?
Њујорк Тајмс је, 2018. године, објавио вест да су подаци који су прикупљани онлајн од деце која планирају упис на колеџ, а које су попунили милиони средњошколаца у САД у потрази за идеалним факултетом или стипендијом, продати компанијама које се заправо баве прикупљањем и препродајом података (data brokers). Након тога су истраживачи Fordham универзитета у Њујорку који су те изучавали управо рад тих компанија, открили су да су оне заправо класификовале чак и податке деце старости две године и уклапали их у профиле на основу различитих категорија – етничка припадност, раса, чак и понашање и многе друге категорије. Затим би те податке, заједно са адресом, именом, контактом, продавали даље разним компанијама.
Да би проверили колико далеко иду компаније које се баве куповином и продајом података, истраживачи су тражили од њих да им обезбеде податке девојчица узраста од 14 до 15 година које су заинтересоване за услуге планирања породице. Шта мислите, да ли су пристали? Наравно да јесу.
Замислите, онда, колико су интимни, лични подаци наше деце којима се тргује и колико им то угрожава не само приватност, већ и безбедност.
Али ове компаније су само пример.
Наша деца су профилисана сваког дана, на начине које ми не можемо да контролишемо, али које значајно могу утицати на шансе које ће имати у животу.
Вештачка интелигенција и предиктивне аналитичке методе су одлична ствар, ако их користимо да предвидимо ток различитих болести или да се боримо против климатских промена. Али оне не могу објективно профилисати људска бића, нити могу доносити одлуке које се тичу живота појединаца. Људи нису роботи. Понекад мислимо једно, а кажемо друго. Желимо нешто, а понашамо се сасвим супротно. Машина, научена да нешто ради пратећи одређени алгоритам, не може, нити ће икад моћи да предвиди људске потезе, понашања, базирана на расположењу и осећањима.
Оно што нам је потребно је политичко, глобално решење. Владе широм света треба да разумеју да су наши подаци и право на њихово чување заправо део наших људских права, а нарочито када је реч о деци.
Разлика између нас и наше деце јесте у томе што не постоји никакав јавни досије нашег детињства нити информације о нашем понашању у вртићу које компаније могу купити и судити нам на основу тога. А нарочито нема података о свим не баш паметним стварима које смо радили или мислили да урадимо као тинејџери.
Али се то не може рећи за нашу децу. Имамо разлога да бринемо да ли ће подаци који се о њима прикупљају бити искоришћени да им неко сутра „суди“ по том основу.
Текст је прилагођен говор Веронике Бараси, антрополога, са ТЕД платформе.