Možda se svaka majka tako oseća. Kad si odjednom samo to MAJKA – ili kad je ta uloga majke toliko velika da istupa ispred svega što si ikad bila. Samo što nemaš dovoljno ni vremena ni energije da to spoznaš, a kamoli analiziraš. Jednostavno jesi nešto, a sebe ne prepoznaješ.
– Ali ti se nisi nimalo promenila, shvataš? Ja još ne znam da l’ si mi rekla da nešto ne možeš što si pre mogla, i to samo zato što imaš decu.
– Možda je tu problem? Možda je trebalo da se promenim. Ili sam se promenila, ali se toliko trudim da se to ne vidi, ne znam.
– U čemu je problem? Dobro si, zar ne?
Pogledala sam je u oči i tek onda shvatila da pijemo pivo i slušamo „Razbole se lisica“. Moja drugarica i ja što se mesecima dogovaramo da popijemo kafu i mesecima odlažemo do iznemoglosti i – čuvenog „a da ipak dođeš kod mene, imam i pivo?“
Danima sam se osećala iscrpljeno. Mislila sam: promena vremena, deca su bolesna, pa nismo često napolju, brinem se zbog temperature, nisam završila neke reportaže, treba da sredim master rad, ne spavam, ne jedem baš zdravo.
Ali ne.
Razbole se lisica.
Okupirali su mi kuću, glavu i srce. Deca i dečje pesmice.
Kakvo je to ispiranje mozga! Profesionalno! Ne primetiš, a tek pereš sudove i pevušiš „Taši taši tanana“ u četiri varijante. Ili zviždućeš „Išli smo u Afriku“ dok se tuširaš. Sve je naizgled dobro, a ti se pretvaraš u roditeljskog zombija.
I onda, slučajno, negde, u prolazu dok jednom detetu nameštaš kapu, a drugom šal, vadiš novčanik da platiš mleko i jogurt, čuješ: „Ispod svih tih zastava što vijore svud oko nas, ne postoji mjestooooo“.
Gdje mogla bi stati.
Visoko dignuti ruke.
I pjevati našu pjesmu.
I onda se setiš kako je „Šal“ oduvek bio pesma slobode, način da se osećaš dobro i svoje. Zapitaš se, ako je tako dugo nisi čula: jesi li i dalje svoja?
I šta to „svoja“ uopšte znači? Možda je trebalo da se promenim. Ili sam se promenila, ali se toliko trudim da se to ne vidi da me iscrpljuje. Možda bi trebalo da udahnem duboko, da promenim perspektivu nekako. Ali ne znam odakle da počnem, pa zovem drugaricu da svrati, možda dve glave misle bolje, možda ona koja nema decu vidi jasnije nego ja. Dobijem samo još jednu dozu zapitanosti, jer me svojim nežnim gurkanjem i „ma ‘ajde nimalo se nisi promenila“ gurne još jače u to nešto, gde sam eto i spolja ista kao što sam bila, a ja znam da to nisam.
Neke žene kažu da se te prve godine majčinstva naprosto zaborave. Da vremenom ispari konfuzija i svi oni osećaji nedovoljnosti. Da se vremenom negde izgubi onaj poziv u pomoć: zašto nam ne date uputstvo, zar ne vidite da nemamo pojma šta se dešava? Kao da škljocne mehanizam i ta nova uloga majke konačno nalegne i uklopi se u veliki sistem onoga što zovemo „ja sam svoja“.
I da posle toga jednostavno ništa više nije isto.
I da posle toga jednostavno nastavljamo dalje. Novi, kao neka poboljšana ažurirana verzija sebe.
– Mama, mama, ajajaja, ajaja, razbole se lisica, suši se k’o g’aaana! – njene okice se cakle dok pevuši, a njegova usta se razvuku do rupica na obrazima kad čuje pesmicu.
I eto ga. Veliko otkrovenje: to je njihova himna slobode.
Uzmem šal od svile i ogrnem lisicu.
Šta ću, razbole se lisica.
Škljoc.
