Kako efikasno planirati i pripremati nastavu? Kako podržati učenike u učenju? Kako negovati pozitivne vrednosti kod učenika? Kako izgraditi nastavnički autoritet? Kako dopreti do nezainteresovanih roditelja? Kako reagovati na nasilje u školi?
Niz od bezbroj pitanja koja sebi postavlja gotovo svaki prosvetni radnik se, naravno, ovde ne završava. I teško da bi iko mogao da ih sve pobroji. Ipak, priručnik za nastavnike „101 odgovor na 101 pitanje o tome šta svaki nastavnik treba da zna” veoma je blizu tog cilja.
To je praktičan vodič kroz deset ključnih oblasti u nastavničkom pozivu – od planiranja i realizacije nastave i podrške učenicima u usvajanju znanja, kao i u ostalim aspektima njihovog razvoja, do pitanja bezbednosti učenika u školi i saradnje s roditeljima. Na početku svake teme izloženo je ono što uspešan i kompetentan nastavnik treba da zna, a zatim se nizom primera dobre prakse pokazuje kako se to može postići.
Dragan Kuveljić i Neca Jović, autori priručnika, izašli su nam u susret i prihvatili da odgovore na nekoliko naših pitanja koja, čini nam se, danas najviše muče nastavnike.
- Neke od tema u priručniku, kojima ste posvetili veliku pažnju, jesu planiranje i priprema za nastavu. Mnogi iskusniji nastavnici reći će kako posle toliko godina rada pripreme nisu potrebne. Možete li nam reći zbog čega je važno da se nastavnik ipak pripremi za svaki čas?
Poklanjamo vam jedan primerak ovog priručnika i to onom ko prvi svoje podatke pošalje na imejl adresu office@zelenaucionica.com. Ime i prezime dobitnika objavićemo na FB strani.
Slažemo se da iskustvo mnogo znači! Da je nakon određenog broja godina iskustva u radu s decom prosvetni radnik spreman da se uhvati ukoštac sa svim izazovima u nastavi i ad hok. To, međutim, iz više razloga ne bi trebalo da bude stalna praksa. Naime, nije isto imati misao, ideju u glavi o strukturi časa i imati tu ideju strukturiranu na papiru. Svaka ideja je sistematičnija, detaljnija i jasnija ako je stavimo na papir. Osim jasnoće i razrade važnih detalja, tu je i zakonska obaveza svakog nastavnika da se priprema za čas – za šta je i predviđeno vreme u 40-časovnoj radnoj nedelji.
Ono što bismo takođe istakli kao važno jeste opasnost da ta priprema može da postane, a iskustvo nam govori da često i jeste, nužno zlo i tako izgubi svoju pravu svrhu. Priprema može biti u formi skice, nacrta ili teza koje su nastavniku potrebne za rad, pa, u skladu s tim, nastavnik sam kreira i formu, sadržinu i obim prema svojim potrebama. Ovaj priručnik nudi osnovne podatke o tome šta svaka priprema treba da sadrži.
- Kada je reč o komunikaciji sa učenicima, o čemu ste takođe pisali, jedan od većih problema je pažnja. Nastavnici se žale kako je veoma teško pronaći način da se 45 minuta zadrži pažnja učenika. Kako to postići?
Deca su po prirodi radoznala, mnogo toga ih interesuje. Da bismo im održali pažnju, potrebno je da ambijent za učenje bude prijatan i da se u njemu osećaju bezbedno. Deca bolje uče i imaju veću pažnju ako im prilagodimo zahteve, ako pratimo njihova interesovanja, ako uče kroz igru i bez pritiska i ako su aktivni i fizički i mentalno. Pažnja se povećava i kada im obezbedimo materijal koji će ih uvući u sam proces učenja, tako da oni mogu sami da postanu konstruktori vlastitog znanja i umenja. Ono što je posebno važno jeste to da se mora naći način na koji mogu lako da shvate vezu između onoga što uče i svakodnevnog života, to jest svrhu onoga što uče.
Moramo da im pomognemo da dođu do odgovora na pitanje: Od kakvog je značaja za mene ovaj sadržaj koji učim? Ne smemo zaboraviti i da je jedna od ključnih strategija za održavanje pažnje prilagođavanje rada na času različitim stilovima učenja dece. U priručniku se nalazi mnoštvo konkretnih ideja o ovoj temi, koje nastavnicima mogu biti od koristi.
- Kad smo kod te teme, pomenućemo i drugi priručnik koji ste napisali – „Kako stvarati prijatnu atmosferu za učenje”. Kako ta knjiga pomaže nastavnicima u svakodnevnom radu s decom?
To je knjiga kakvu sam uvek želeo da imam na stolu, ispred sebe, u učionici… Učenje za neke učenike može biti veoma neprijatno iskustvo. Budući da sam učitelj, to me je uvek brinulo. Često sam s koleginicom, koautorkom ove riznice, razgovarao o tome kako učenje učiniti prijatnim iskustvom. Iz tog našeg razmišljanja nastala je ta zbirka igrica.
Igra je začin životu, najbolji i najbrži način da se svaka aktivnost pretvori u zadovoljstvo i uživanje, pa tako i učenje. U knjizi je preko trista igrica koje imaju zadatak da podignu energiju na času i učenje učine prijatnim i nesvakidašnjim iskustvom. Mogu se koristiti na početku ili na kraju časa, a najbolje je onda kada se oseti da su deca klonula i duhom i telom. Igrom ih ponovo možemo vratiti u život, a školu učiniti mestom za efikasno učenje. Kasnije, tokom bavljenja ovom temom, važno mesto u našem radu s decom dobile su igrovne aktivnosti – moćno sredstvo koje doprinosi uspešnom učenju.
- Govorimo o komunikaciji s decom, ali i komunikacija s roditeljima nije manje važna. Ima nezainteresovanih, onih koji ne žele da čuju bilo šta negativno o svom detetu, kao i onih koji bezrezervno štite decu misleći da im nastavnici ne žele dobro. Šta je ključ uspešne komunikacije s roditeljima? Postoji li uopšte?
Roditelj i nastavnik su na istom zadatku kada je obrazovanje deteta u pitanju. Oni u trouglu nastavnik–dete–roditelj imaju svoje važno mesto. Kao i nastavnici, i roditelji treba da budu partneri, saradnici, usmerivači, motivatori, podstrekači i uzorni modeli. Roditelji uvek treba da osete da su dobrodošli u školu. Za njih bi svaki dan trebalo da bude Dan otvorenih vrata. Roditelje ne treba ograničavati ili uslovljavati saradnjom. Treba im jasno preneti poruku, i verbalno i neverbalno, da su oni važna karika u obrazovanju i vaspitanju svog deteta, da su poželjni u tom procesu i da su nezamenljivi. To nastavnik treba da pokaže svakim svojim gestom. Roditelj ne sme da čeka pred vratima. Uvek kada se pojavi, treba mu omogućiti da prisustvuje delu ili celom času tj. danu.
U učionici ne treba ništa da se dešava što roditelj ne sme čuti ili videti. Roditelj nikada na času ne može da smeta nastavniku. Kada ste spremni od srca da delite, poveravate i sarađujete, i oni će biti tu, verujte. Neke korisne ideje i primere dobre prakse koji govore o saradnji s roditeljima, nastavici mogu pronaći u priručniku „101 odgovor na 101 pitanje o tome šta svaki nastavnik treba da zna”.
- Primećujemo da je priručnik dosta okrenut i vaspitnoj ulozi nastavnika i učitelja, što znači da verujete da škola i dalje, pored obrazovne, treba da ima i snažnu vaspitnu ulogu. Šta je tu zadatak nastavnika i kako se treba postaviti kada neko dete ima problem u ponašanju koji prevazilazi neke granice dečjih nestašluka?
Prava je šteta što na školama ne piše: kulturno-vaspitno-obrazovna ustanova. Nije dobro da to ,,kulturna i vaspitna“ podrazumevamo. Škola bi trebalo da bude mesto u kojoj svi rastemo i radimo na sebi, jednom rečju – da bude zajednica u kojoj svi učimo, pa i sama škola, gde jedni druge nadograđujemo, dopunjujemo i modeliramo. Ako neko dete pređe granice nestašluka, treba mu pomoći. Znači da je u gadnom problemu i da mu je pomoć neophodna. Kada dođe do problema, pokazalo se da ne treba menjati decu, već okolinu u kojoj ona žive.
Sredina može mnogo da doprinese (ne)prilagođenom ponašanju deteta. Prvo i osnovno je uspostavljanje pravila ponašanja kojih svi treba da se dosledno pridržavamo, a kada dođe do njihovog kršenja, da se primenjuju posledice – bez odlaganja. To važi i za školu i za roditeljski dom. Kada dete jasno zna šta je dozvoljeno i šta će se desiti ako neko ne poštuje pravila, onda se tako uči da se poštuju granice.
- Danas je papirologija jedan od većih problema učitelja. Ima je toliko mnogo da nastavnici često ne postižu da se kvalitetno posvete nastavi. Kako se organizovati i sve postići?
Ovo ću komentarisati iz ugla stručne saradnice, pa očekujem da se praktičari možda baš i ne slože sa mnom, ali istina nije uvek prijatna. Dakle, papirologija je osnovni alat nastavnika. Za sve što zamisle, planiraju, rade – mora da postoji pisani trag, a onda taj trag treba da se inkorporira u rezultat koji se zove količina, upotrebljivost, kvalitet znanja, umenja i stavovi onih koje poučavamo. Već smo pomenuli tu famoznu 40-časovnu radnu nedelju, koja daje prostora/vremena i za rad s decom i za papirologiju, tako da direktan rad s decom ne trpi zbog realno velike papirologije, ali i nužne – počev od planiranja i pripremanja, preko realizacije nastavnog procesa, pa do vrednovanja postignuća učenika u takozvanoj pedagoškoj dokumentaciji, koju svaki nastavnik treba da vodi za učenike i koja je od višestruke koristi.
- Koja je vaša najveća zamerka, a šta biste pohvalili kod današnjih učitelja?
Na mnogobrojnim obukama koje smo pohađali ili sami organizovali, već smo naučili da se prvo počinje s dobrim stranama/pohvalama, jer se tako sagovornik osnažuje i priprema da čuje i ono što bismo želeli da mu uputimo kao predlog ili preporuku za bolje. Naime, ono što je pozitivna strana jeste to što većina učitelja voli svoj posao, što je osetljiva da uoči dečje dobre strane i što se bavi obrazovanjem s verom da je uspeh moguć, uprkos teškoćama koje proističu iz nepovoljne životne sredine.
Ono što bismo svim srcem i ličnom posvećenošću ovom poslu hteli da bude drugačije, a na opštu dobrobit i u najboljem interesu deteta, odnosi se na želju da učitelji budu više samopouzdani i kreativni i da neumorno tragaju za suštinom onoga što treba da sprovedu u radu sa decom.
Kad kažemo SAMOPOUZDANI, mislimo na hrabrost da se odvaže i da rade onako kako misle, ali tako da u svakom trenutku imaju argument, za sebe i za bilo koga, za to da je način rada koji su izabrali ono što daje najbolje rezultate – da deca budu aktivna, da budu konstruktori sopstvenog znanja i da to što su naučila bude njihovo lično iskustvo koje mogu upotrebiti u stvarnim životnim situacijama.
Kada kažemo KREATIVNI, mislimo na oslobađanje od strepnje da nisu dovoljno kompetentni da smisle svoje vlastite časove, da se oslobode šablona i slobodno kreiraju nastavu za svoje učenike imajući u vidu njihove potencijale i interesovanja i uvažavajući propisane ciljeve i standarde. Naravno da treba da se interesuju za rad kolega, ali ne da bi preuzeli taj sadržaj bez kritičnosti, već da im to bude samo polazna ideja, ako trenutno nemaju svoju, da bi sam slislili izgled svojih originalnih časova – koje će onda oni drugima nuditi, kao što mi nudimo mnoštvo ideja za časove u priručniku „101 odgovor na 101 pitanje o tome šta svaki nastavnik treba da zna”.
I na kraju, kad kažemo da TRAGAJU ZA SUŠTINOM onoga što treba da sprovedu u radu s decom, mislimo na opasnost koja vreba, na to da se u svakom trenutku naš čas može pretvoriti u puki formalizam i otaljavanje posla, a onda ćemo imati decu koja ne vole školu, koja se u njoj dosađuju ili je se plaše, a to onda za posledicu ima naše obrazovanje i vaspitanje koje se strmoglavo ruši u provaliju u koju vuče i celo društvo što počiva na dobrom ili lošem obrazovanju. Zato nemojmo čekati da neko drugi unosi promene i reforme! Učinimo najbolje što možemo u svojoj učionici! Ko će ako ne mi – kada ćemo ako ne sada? Najveći projekat u životu je raditi na sebi – u tom smislu pozivamo sve nastavnike da krenu sa sprovođenjem svog životnog projekta. Ako ne mogu da se odluče odakle da počnu, mogu pogledati Upitnik o samoproceni vlastite prakse u priručniku „101 odgovor na 101 pitanje o tome šta svaki nastavnik treba da zna” i početi korak po korak…
Intervju vodila A. C.